Svakodnevni žamor u školi u petak zameni muk. Svi smo zanemeli na strašnu vest da nas je prerano napustio dragi kolega. Neka stihovi progovore koji su, ionako, bili neizostavni deo Zoranovog života.

„ Ako ti jave : umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
......................
Kao sneg u toplom dlanu ! “

Reči besmrtnog pesnika Antića kao poslednji pozdrav za našeg kolegu i druga.

Ovo je do danas najteži zadatak. Kako da u par rečenica opišemo čoveka sa kojim smo godinama delili sve.

Profesor, kolega, roditelj, prijatelj , drug. . . Uvek priseban, uvek vedar, uvek je znao svoj zadatak. I u trenucima kad smo pred problemima gubili glave, njegova reč je vraćala mir. I kada bismo poželeli da se posvađamo sa njim, nije nam nešto išlo od ruke.

Pamtimo novinarske dane, pamtimo sindikalne gužve i , naravno , nebrojene školske časove. Kroz sve to, kao duh zaštitnik, lebdeće njegov lik.

Putuj, prijatelju, na neko lepše mesto. Znamo da ćeš i dalje misliti na nas. Popićemo malo više kafe danas i pričaćemo o dragim trenucima koje smo delili sa tobom.

Hvala ti na svemu, Zoki, i večna ti slava bila!

Kolektiv Osnovne škole „Dušan Radović“