U utorak, sedmi, dan pred naš dan Kuće, gužva, mnogo posla. Upravo sam se vratio bio iz Bolnice. Zvoni telefon, javlja se izvesna Nela, odakle je našla broj telefona ne znam. Žena skoro zapomaže.

Dođite, ovo više ne može da se izdrži. Kada pada kiša, ne možemo da izađemo iz kuće. Deca gaze blato kada pođu u školu.

Još je nisam pitao gde se to nalazi, ona nastavlja.

Mi smo između dve glavne ulice u gradu. Srpskih vladara i Ćirila i Metodija.

 Kako se zove ulica, koji broj, gde da vas nađem!?

Mi nemamo ulicu, nemamo ni broj. Mi smo 213, a onda, A,B,V,G,D,DJ itd

Pade mi ona pesma ponovo, često je pevam

 Da l je moguće ...

...................................................................................

 Moguće je.

Parkirao sam "žućka" desno. Bilo je već dva i petnaest. "Mrtav sam gladan" ! Ne doručkujem!!!

Potom, prelazim ulicu, uzimam papirić i...  I zaista nije ulica, nije ni uličica, ajde neka je sokak.

Nela negde izašla, tražeći je, zvao sam sa svake kapije, pojavila se "tetkica" baš ona kakve znamo. Fina, ljubazna, ali govorljiva. Grana Đurić.

I krenusmo Grana i ja do kraja ulice, da mi pokaže gde je problem. Uvek ima neki komšija kod nas, koji će da kaže ne, "ne davam"!

Deca gaze blato kad idu u školu, mi stariji u čizmama ili opancima izlazimo na ulicu, a sve kuće su legalizovane, kaže gospođa Grana

Šta mi je preostalo? Da "uperim" Samusung u "moje oči" da vas- njih pogledam u zenice i da kažem, da ovako nešto nisam skoro video! Ili, ovako nešto, kada su komšije  u pitanju, može često da se vidi, ali mi ne znamo!

 Jbg. I toga ima! kao što ste mogli da vidite, samo na našem Portalu!

..................................................................................... 

  I šta sam gospođo Đurić uradio!?

 Pozvao sam Bojana Pešića, načelnika Odeljenja za urbanizam,  on je otvorio "podloge" kako se to zove, našao vaše sokače, našao Vašu parcelu i parcelu Vašeg "komšije" i obećao da će odmah poslati inspektora!