Postoje datumi koji nisu samo datum u kalendaru.

Postoje dani kada čovek zastane, pogleda iza sebe i pokuša da sabere godine. Ne samo godine rada, već godine borbe. Dane nade i noći bez sna. Pobeđene i izgubljene bitke. Prijatelje koji su ostali i one koji su otišli. Presude, dugove, pritiske, nepravde, ali i trenutke kada shvatiš da je sve ono kroz šta si prošao imalo smisla.

Pred nama je 8. septembar.

Dan Kuće istine - ANI PRESS!

Dan kada se navršava dvadeset godina od početka jednog medijskog puta koji nije bio ni lak, ni miran, niti unapred obezbeđen.

Sve je počelo oglašavanjem Sport Plus radija. Bila je to nova ideja, novi početak i velika neizvesnost.

Prvi glasovi koji su se čuli bili su glasovi Ivane Živković i Tonija Antića. Na otvaranju, u specijalnoj emisiji, govorili su mnogi ljudi koji su ostavili trag u pirotskom medijskom i javnom životu.

Među njima su bili Predrag Mančić i Tomislav G. Panajotović, ljudi sa kojima sam radio i koji su bili moji urednici u Radio Pirotu.

Početak je imao i svoju simboliku. Šampion Srbije u karateu Uroš Mijalković karate udarcem presekao je vrpcu i označio trenutak kada je sve krenulo.

Mima Spasić, tada gradski menadžer, imao je čast da označi početak rada. Delovalo je svečano.

Ali iza svečanosti počinjala je stvarnost.

A stvarnost je, vrlo brzo, pokazala da put neće biti lak.

Na samom početku bilo je mnogo muka.

Nismo, navodno, imali pravo da odmah konkurišemo na konkursima.

Drugim rečima, trebalo je prvo da preživimo, da radimo, da dokažemo da postojimo, a onda da čekamo da nam neko dozvoli pravo da budemo ravnopravni.

Potom je stigla i tužba. Tadašnji vlasnik TV Pirot tužio nas je zbog korišćenja predajnika na Sarlahu.

Paradoks je bio u tome što nam je na samom početku rekao da je "Neša Paun mnogo dao Pirotu i da ga treba poštovati".

Ali, život i mediji često pokažu koliko su reči i postupci dve različite stvari.

Stigla je presuda od oko dva miliona dinara. Stigli su prvi krediti, prve pozajmice... ozbiljna pitanja kako nastaviti dalje.

Za mnoge bi to bio kraj, ali za nas - ipak - nije.

Sport Plus radio je kasnije promenio ime. Postao je Plus radio.

A, onda je 2012. godine stigao novi korak: Portal Plus onlajn, nešto kasnije postali smo Pirot Plus onlajn.

Bio je to trenutak kada smo otvorili novo poglavlje i počeli da rastemo.

OD MALOG POČETKA DO NAJPOSEĆENIJEG MEDIJA

Nismo imali i nismo želeli moćnike iza sebe. Nismo imali finansijsku poleđinu.

Imali smo samo ono što novinar mora da ima - pitanje, i obavezu da na njega traži odgovor.

Godine su prolazile. Portal Pirot Plus postajao je sve čitaniji. Ljudi su počeli da prepoznaju da ovde mogu da pronađu informacije, stavove, pitanja i teme koje možda negde drugde ne bi bile postavljene.

Ubrzo smo postali jedan od najposećenijih i prepoznatljivijih medija u ovom kraju. Ali, uspeh u novinarstvu koje postavlja pitanja često ne znači i lakši život.

Ponekad baš tada počinju najveći problemi.

Danas, kada govorimo o ANI PRESS-u, ne govorimo samo o firmi. Ne govorimo samo o radiju i portalu.

Govorimo o ljudima: O Sonji, Ivani, Bilji, Zoranu i Neši.

Mala ekipa, ali, iza tih imena stoje godine rada, hiljade objavljenih tekstova, snimljenih emisija, razgovora, terenskih dana, neprospavanih noći i borbi koje javnost često i ne vidi.

Borili smo se za pravo da pitamo, da objavimo, za pravo građana da znaju. Za dve reči koje nisu samo slogan.

ISTINA I PRAVDA.

Zbog toga su stizale tužbe, presude, pritisci i problemi na medijskim konkursima.

Godine poslovanja proveli smo sa gubicima. Godine u kojima je bilo mnogo lakše odustati nego nastaviti.

Odustajanje bi značilo da su pobedili oni koji su verovali da se novinar može umoriti, uplašiti, finansijski slomiti ili naterati da ćuti.

Kada se napiše – dvadeset godina – deluje mnogo. Kada se proživi, čovek shvati da je svaki dan ostavio svoj trag.

Od prvog signala Sport Plus radija do godina u kojima smo, uprkos svemu, postali medij kojem ljudi veruju i kojem se vraćaju.

Ovo nije priča o savršenima, već o upornima. O ljudima koji su grešili, učili, padali i ponovo ustajali.

Osmi septembar za ANI PRESS, pored jubileja, jeste i dan sećanja na početak, dan zahvalnosti svima koji su kroz ove godine bili sa nama.

Ali i dan kada moramo da kažemo jednu jednostavnu istinu. ANI PRESS je preživeo jer nije odustao.

Dvadeset godina kasnije, možda nemamo sigurnost koju bismo zaslužili. Da, i dalje imamo finansijske brige. I dalje postoje pritisci.. i dalje postoje oni kojima smeta pitanje.

Ali je tu naša nova snaga u svitanje treće decenije. Bio je mali. Ne zaboravljamo njegov glas u prvoj špici za prvi Jutarnji program.

"Buđenje ljudi, buđenje, idemo na posao..."

Danas, posle dvadeset godina ANI PRESS-a, pored tog starog Činara raste nova nada, nova energija. Na dvadesetak dana od mastera na žurnalici, naš Andrija već iscrtava nove puteve jos bržeg, savremenijeg posla.

Sa novim vremenom i novim znanjem, ali istim korenima. Pred njim je dug put, posut izazovima, istini i pravdi, imaće ideal koji novinar može da ima.

Danas, kada ANI PRESS puni 20 godina, možda je upravo to naša najveća pobeda. Što posle svih oluja nismo ostali sami.

I što iza nas, ili bolje rečeno sa nama, dolaze novi izazovi. Stiglo je vreme i za nešto više.

Vreme je, kao u špici za naš prvi Jutarnji program - VREME JE ZA BUĐENJE, LJUDI.