Krenuo sam, nadam se, kako bi deca rekla ,,za poslednji put". Ne smem da izneverim ni vas ni sebe. Ne znam koja je ovo objava, ali znam da je danas 22. dan. Da je prvi dan Pravoslavne, srpske Nove godine, kako hoćete. Ostavio sam subotnji zadatak na pijaci, odložiću viđenje sa mojim zetom Draganom koji je došao iz Švajcarske.

Srećna nova Nova godina, Pravoslavna, Srpska!

 Krenuo sam, znate gde. Sopotski Han, Sopot, iza kafane Šangaj, najlakše!   

Imao sam i doček. Dečko u policijskoj uniformi bio je okej. Pravi!

Pokazao dokle mogu, dalje ne. I to je to. Kada je neko dobar, onda sam ja deset puta bolji. Hvala ti momče.

Udaljio sam se, ušao u prvu livadu, a zatim nastavio do puta koji vodi u njive i preko pruge. Pretpostavljao sam da ću videti lokomotivu.

Žurio sam u radio. Nisam čuo telefon. Na vajber je ,,moj čovek" poslao sliku.

  Oko 12:45 stigla je informacija. Naredba da se svi koji ne rade na podizanju cisterne uklone sa mesta. 

 Krenuli su. Čekamo poslednji raport.

 Kada sam krenuo ka Pirot, ekipa Hitne pomoći, spremna kao svakog dana. Neka da Bog da nemaju posla. Ni oni, ni one vatrogasne ekipe, policajci. Ma svi. Daleko bilo!

    To je za ovaj dan. Bugarski železničari rade. I njima je već došlo do grla. Posle 22 dana, da se vrate konačno porodici.

 Hvala im mnogo. Bili su pravi heroji!!

 Ali ne samo oni. Svi koji su radili, borili se, strepeli, nervirali.

 Hvala vam dragi ljudi!

Preminulima večna slava!