Pustio sam vremenu i ljudima na volju. Od "velike nedelje" Radničkog prošla je sedmica i jedan dan! 

Dragi nam gosti!

Nisam želeo da pišem ranije. Ostavio sam zadovoljnima da uživaju, onima koji su od ove svečanosti očekivali više (makar da im se ime spomene) da vrate prošlost još koji put i sami sebi objasne prolaznost života, da praštaju ili nastave da vole!

Jedno sam siguran i danas: ma gde bili, s ponosom će govoriti da su igrali "za Radnički Pirot" kako se obično pričalo.

Ako bi trebalo da ih pominjem bilo bi mi potrebno mnogo "papira"! Neki od njih, kao recimo Žarko Jeličić, zvali su me, rekavši da su bili uznemireni, a nadali su se da će ga njihov ili njegov Radnički pozvati bar da se "vidimo".

Ekipa koja je organizovala svečanosti bila je na "slatkim mukama", jer je u Radničkom igralo toliko dobrih fudbalera koji su ostavili dubok trag, da bi samo za njih bila potrebna još jedna dupke puna sala Doma kulture.

Spomen ploča Draganu Nikoliću

Mogla je da ima čika Draganov lik, datum za istoriju, malo više duha kada je idejno rešenje u pitanju. Imam utisak da su umetnici "žurili na voz" da ovaj posao urade, a da su najmanje mislili na suštinu, ko je taj čovek sa "hladnog kamena" i o kakvom se to Hramu fudbala radi...

Uručenja nagrada novinarima

Prvi događaj, svečanost i uručenja priznanja novinarima, osim tog svečarenja pokazao je i užasnu istinu - da ovo sportsko novinarstvo ima samo i slovima samo DVOJICU aktivnih.

Uz to jednog novinara u penziji, njegov Sport više ne postoji i jednog dopisnika. To je jedna vrsta posebnog novinarstva, u kojem te niko ništa ne pita i u kojem se ti osećaš značajnim. Uz to, ako se ne pošalju (što mora) izveštaji nedeljom i ponedeljkom sa košarke i fudbala, ne bi se znalo da u Pirotu postoji sport.

Novinari-ke i snimatelji iza bili su dobar dekor da se stekne utisak da nas ima više.

Književno veče - promocija monografije

Nije bilo ništa slabije od viđenih književnih večeri čiji su gosti bili neki poznati pisci, a moderatori neko iz tog sveta.

Moderatorka te večeri, po službi, kao lektor u knjizi, dobila je tu nezgodnu dužnost. Ipak, nije bilo toliko hrđavo! Bilo je šarmantno, kao pojava među muškarčinama različitih dobi!

O Monografiji neću. Uredno složeni događaji iz prošlosti, iskorišćeni požuteli izveštaji i zapisnici, po neki autorski tekst, fotografije...

Fudbalska lopta, mladi "Beli" i "Crno-beli"!

Možda je najlepši deo ove svečane nedelje bila sreda, kada je fudbalska lopta spašena iz korova bivšeg Prvog maja i doneta na "veštak". Bilo je to čisto fudbalski, baš je mirisalo na travu i Radnički. Posebno kada su naši i Partizanovi klinci istrčali na pirotski ćilim zelene boje i najavili lepe dane našeg fudbala.

Svečana akademija

Kako sam bio autor Svečane akademije 1995. godine, baš je teško pričati o ovoj nedavno.

Pre 30 godina, u sali Doma Vojske tada, na pola veka Radničkog sa čika Draganom smo zamislili svaki detalj, pa i Beli tim snova. Za to veče poklonio sam stihove pesme "Beli, beli" skovane u duši i srcu, u krvnim žilama, za koje je moj otac Paun govorio: "Da mi isečete vene, poteći će samo crveni fudbalčići!"

Svečana akademija je mogla da bude svečanija. Voditeljski par je tečno čitao već napisane tekstove, bez imalo ideje da se istorijskoj večeri pokloni malo više duha!

Ako je ređanje godina na pokretnim slikama, snimcima i ljudi u dokumentarcu imao za cilj da prisutne podseti na prošlost, onda je monografija mogla da se radi drugačije. Ili, monografija je mogla da ostane tako, a da dokumentarac dotakne malo više duše, topline. Jer fudbal bez te ljudske lepote ne može!

O nagrađenima treba reći da su priznanja zaslužili. Dobra je ideja da se nagrada dodeljuje uspešnijim generacijama, jer će se, makar tako, oni koji su očekivali poziv moći da makar bolje osećaju i podsete na ta vremena koja će biti teško prevaziđena.

Sve je kao i uvek završeno trećim poluvremenom. Nisam se raspitivao ko je sve bio, nije me zanimalo, iskreno! Na takvim skupovima obično ima i onih "bez kojih se ne može", ali i zalutalih.

Bravo za organizatore!

Bilo, uradilo se što se i koliko se moglo! Poštovanje trojici ljudi koji su izneli teret organizacije povodom jubileja: Bratislavu Ćiriću, Gvozdenu Ignjatoviću i Saši Popoviću! Nije bilo lako.

Velika odgovornost, "težina" grba i dresa koji "nose", terala ih je da danima i noćima pre te "velike nedelje" retko spavaju, jer su dobili izuzetan zadatak - da nam ispiričaju rođendansku priču o uvek mladoj starini, osamdesetogodišnjem mladiću, Fudbalskom klubu Radnički!

Bravo za vas i sve one koji su upravo to! Naš Klub iz snova i za snove!

Uskoro: Bila je i "velika nedelja" i prvenstvo se završava, a kako ćemo dalje?!