Najavio sam juče da ću kazati još koju reč o trenutnom stanju u ŽRK Pirot i navesti jedan primer koji dovoljno govori.

Imam utisak da je ovako i u muškom Rukometnom klubu Pirot, a da Radnički ide tim putem. Razlika je u tome što klubovi dobijaju različite iznose.

Jedno važi za sve, da u ovim klubovima nema sistema i da se snalaze onako kako očigledno mora, jer druge načine ili nemaju, ili su zakasnili godinama unazad.

Smatram sebe čovekom koji je dugo u sportu. Posebno u rukometu, jer su mi sticajem okolonsti i supruga i ćerka igrale dugo. Dakle, znam za bolja vremena.

Utakmice u nedelju samo su potvrdile moje već izrečene ocene.

-Klub se dugo oslanja na jedne te iste rukometašice, mislim na prvi tim. U zavisnosti od stepena takmičenja i finansijskih sredstava dovodili su neke rukometašice sa strane: Kričak, Gergana, Đorđević, da ne nabrajam. I tada su rezultati bili bolji.

-Rad sa mlađim selekcijama slab. Selekcija slaba. Sve što je pokazivalo želju da se bavi sportom, i imalo smisla, odlazilo je u košarku, odbojku, karate, balet...

-Selekcija devojčica nije zasnivana na stručnim procenama. Talenat, fizička konstitucija, procene daljeg razvoja. 

-Iz tih selekcija po generacijama izlazilo je malo rukometašica: sestre Tančić, Jelena Stojanović, golman Kostić. Sada dve najmlađe Pešiš, Spasić i Čvorović, koja se vratila u Pirot, živela je u Crnoj Gori. Pristižu iz najnovije generacije Rančić, Filipović, Ranđelović..

I to je to. Dok Lucija  Čvorović već dobija minutažu, Pešić i Spasić počinju da daju i golove, Rančić, Filipović, Ranđelović sede na klupi... Čudo je kada se pojave na parketu

..................................................................................................

E dobro, ovo je neki “presek stanja”!

 Nezadovoljan, da ne kažem razočaran, prolazeći kraj naše klupe, rekao sam Ivani Savić, smatrao sam da  sam iz mnogo razloga imao pravo, (malo ko zna da sam uticao da Ivana Savić , tada  učenica iz Bora, na molbu njene  rodjake, bilo je to u pekari kod semafora, dodje da trenira, da je upisala Višu školu, bila i sportista grada) da joj doslovce kažem:

 Ivana veoma slabo, nema kvalitetnog rada. Ne može da se bude trener u prolazu. Vaspitačica, zamenica direktora, odbornik, još uvek aktivna rukometašica, pa još i trener.

Kada!?

To ili nešto slično važi i za Ivanu Ćirić. Samo što nije ni vaspitačica, ni zamenica direktora ni odbornica, već rukometašica, trener i nastavnica u Školi Dušan Radović.

 Kada!?

E, tu moram da dodam. U našem timu, video sam devojčice koje bi, s obzirom pre svega na fizičku konstituciju, uz uporan rad, mogle da igraju veoma dobro!

.....................................................................................

Znate ono što navijači često koriste u šali:

E evo, kako treba... I onda navedu neko ime sportiste

I ono: E, evo kako ne treba i onda poonovo neko ime sportiste ...

Da ovo parafraziram!

E, evo kako ne treba : ŽRK Pirot

Ili ovo od nedelje : E, evo kako treba RK Rtanj Boljevac

.........................................................................................

U želji da vam to pokažem, išao sam na sigurno, izvinio sam se mladoj dami, treneru Boljevčanki  Maji Vojnić, utakmica je trajala i prosto, ljubomorno pitao, kako to ovo varošica Boljevac može, a Pirot grad ne uspeva

Odlazeći sa klupe Rtnja, iskoristio sam priliku da snimim Maju Vojnić “na delu”, kako vodi utakmicu! (Ne viče, ne vređa, ne ljuti se, uvek uz osmeh, deca je obožavaju)

Eto to je poruka. Posle 12:31 i 8:27!

Da li da upotrebim ono:

Evo, kako  treba – RK Rtanj