"Četvrti kilometar"! Pravo na život! "Srbija very good, Pirot very good"!

14. oktobar 2020. 13:40 Gradska hronika Pirot Plus Online

…Slobodana  Savovića, regionalnog  koordinatora za jugoistočnu Srbiju Komesarijata za izbeglice i migracije čuo sam juče pre podne.  Rekao mi je da će izbegliuce stići tokom dana i da ćemo se čuti.

  Procenio sam da je Sarlah u tom trenutku bio važniji i ostavio, ponovo, ovu temu za sutra, što mi takodje nije manir…

……………………………………………………………………

Na  Četvrtom kilometru i dalje, kako se penjete u nedra Stare planine, lepo je u svakom godišnjem dobu.

 Jesenje jutro, konačno nema kiše, sveže, čist vazduh…  Ha, to raspoloženje  nije dugo trajalo. Ali idemo polako.

 Slobodan Savović je upravo najavio moj dolazak.  Četvrti kilometar izgledao je  lepo, pre nego da parkiram vozilo i krenem unutra.

  Ispred zgrade uniformisana lica, takvo je pravilo, tu ispred ulaza, čekao me Miloš Jovanović, šef  prepodnevne smene.

Kao novinaru, koji je od prvog dana svog novinarskog "veka" želeo upravo to, rad na terenu, razgovore sa običnim ljudima, sve to tamo bio je pravi izazov. Ovde  reči nisu potrebne.

Kakvi su uslovi za život ovih ljudi?

Restoran, sveže okrečen,  "umiven", još uvek miriše na farbu. Doktorka i medicinska sestra imaju uslove za rad. Postoji prostorija za identifikaciju.

Zajedno sa Milošem krenuo sam, ha da "razgovoram" teško je reći, ali da ih vidim, čujem, pogledam u oči, pronadjem tu njihovu tugu u pogledu. Video sam i osmehe, ali, oni samo znaju kako im je. Neki koji nemaju telefone  zure negde, žive neku svoiju tugu. Ovi drugi, u stalnom su kontaktu. Najvažnije za njih, ali i one koje zovu, živi su. Život je u njihovoj Siriji, tako malo vredan. Ljudi umiru, ginu, nestaju… Njihov san, njihova želja je "Džermani", Holand, tamo su im najbliži, ili, žele da tamo odu.

Ušao sam u njihove sobe. Kreveti na sprat, nova posteljina, šest u sobi. Neki su već ustali, drugi pokriveni do glave ćute, sumnjam da spavaju. Obučeni, množda, kasno su stigli, prva noć.  Oni s telefonima, imaju neki svoj poseban svet. Neku posebnu nadu. Srbija gud, Pirot gud… Ne bih da to drugačije shvatim, ali, kao da su te dve reči naučili napamet. U svakom susretu. Mada, odakle su došli, kroz kakve muke su prošli i gde su sada, jeste, u pravu su "Srbija gud, Pirot gud".  Doručak, ručak, večera, tople sobe , okrečene, nova posteljina.

 ………………………………………………………………

Znam da ćete me tumačiti na različite načine. Znam da se mišljenja ljudi u ovoj zemlji  razlikuju. Znam da se osudjuje mnogo toga što država čini. Optužuju se i migranti   

Medjutim, uvek u životu postoji i ona druga strana. Naši ljudi iz Hrvatske, Bosne , oni koji su bežali od strahota rata, to, nažalost, najbolje znaju.

Oni su nečiji sinovi, očevi, braća. Ostavili su tamo na zgarištima svoje najbliže. Mnogi  nisu medju živima. Samo oni znaju kako su stigli do zemlje Srbije za koju do tada nisu znali.

Danas sam želeo da tako razmišljam o njima.

Video sam mnoga lica koja su mi delovala pitomo, tužno, izgubljeno. Ljudski je da verujem u njihovu dobrotu, plemenitost i želju da žive, da budu sa najdražima.

Tako sam ih doživeo i na takav način otišao iz njihovog novog doma…

Želim da se nadam, da verujem, ljudski je, da će se jednog dana, bilo gde na ovoj zemaljskoj kugli, sresti sa najbližima.

Da će i za njih biti života.