Ha, da li reći, nekada davno, bile su to šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka kada je Sarlah bio mesto gde su se , hajde tako da kažem, mladi, zabavljali.

Kada pominjem ,,mladi" mislim pre svega na onaj svet  koji je na ploči, skoro na vrhu Sarlaha izlazio subotom i nedeljom na igranke. Svirali su Kivica, naravno, Toma, majstor trube, Čavdar saksofon... Tu odmah  bio je atelje, gde je Uroš Kostić, profesor umetnosti i jedan od najboljih golmana u istoriji Radničkog, imao atelje. Bio je vajar, umetnik, slikar. Popularni ,,Urke" plenio je svojom pojavom.

Na Sarlah smo, kao deca, sa roditeljima izlazili nedeljom popodne. Majka bi spremila pitu od spanaća, po nešto slatko. I to su bile naše ,,vikendice". Staze  su bile pune šetača, mladih, zaljubljenih parova.

Ispod, u tvrdjavi, ,,najlon bašta" Bela i njegovi čuveni ćevapčići, uveče muzika. 

Priča iz snova.

Prošlih godina  peo sam se na Sarlah i tugovao.

Sarlah, naš, zaboravljeni!

Biće i to. Sarlah će postati šetalište, mesto za rekreaciju, sport i zabavu

Ovih dana, naš mladji sugradjanin, mlad dušom i energijom, Gordan Djurić, doskora predsednik mesne zajednice, organizovao je grupu svojih komšija i prijatelja da  na Sarlahu, tamo blizu Uroševog ateljea, vrate na svoje mesto, pali spomenih Svetoj trojici.

 Dobili smo fotografije.

Bravo za napše sugrađane, za Goćiša I njegove prijatelje.

  Ono što se očekuje da Gradska uprava  uradi, to je da mladjim generacija vrati sve lepote Sarlaha.

 Brdo u centru grada čeka.

 Stoji, prkosi i tuguje!