Volim te ljude, napunim dušu kada ih gledam, razgovaram sa njima. Ma nema patetike u tome. Znam da odatle ustvari počinje život. Tu je istina, poštenje, tu je ljubav prema porodici, živa muka...

...............................................................................................

Bio sam siguran da ću takve ljude naći tamo!

Tamo, u kanjonu Temštice u onim uvalama, tamo gde smo uz strah prolazili, jer je zemlja klizala, propadala dole u kanjon, u Temšticu. Ne mogu da procenim koliko je sve to duboko, dole do korita, ali, ne dao Bog...

Kada sam video onu traku na putu, učinilo mi se da je cilj neke životne trke, ili upravo, novi početak, nove  životne borbe.

Dočekao me pas, ogroman, brundala je mešalica, nije se čuo žubor Temštice.  Sunce ovde ne probija. Ljudi to zovu “mrtvina”. Žar od vatre na kojoj su se tog jutra grejali, ne dogoreva, izgleda kao njihova večna varta!

....................................................................................................

 Radi se “klizište dva”! “Trojka” je završena. Dužina 60 metara. Bio je izazov da odem.

Nije daleko, ubeđuje me šef Vasilije. Nema zmije. Zmije idu na sunce. Ovo je mrtvina

Krenuo sam, pogledao sam na sat. Baš me interesuje koliko će mi biti potrebno .

 Uh kakav osećaj. Tišina. Samoća koja osvaja. Vazduh, dole Temštica. Hajdemo!

Trebalo mi je sedam osam minuta. Jeste malo sam “ubacio u treću”. Ono iz Vojske. Trčećim korakom , napred!!!

Eto mene. Klizište “tri”! Koliko je mešalica ispražnjeno, kolica doveženo, sipano u ovu rupetinu. 

A da, evo kako je to izgledalo tamo negde u avgustu!

Samsung je nestrpljivo očekivao da kliknem i krenu prvi kadrovi. Nije mi bilo tek tako. Ta tišina prija. Ali, ne baš uvek. Pogled dole, baš je “onako”!

..........................................................................................

Uživao sam! Divio sam se! Obećao sam, uskoro ću se vratiti. Vasilije Manić mi na odlasku postavio “teško pitanje”.

Može Paune, jedan “džoint”! Domaća, kajsija!?

Ooo, kako bi mi leglo, ovde na čistom vazduhu.

Seli smo tamo gde sam, kada sam stigao, rekao, da bih rado odmorio. Drvo, daska odozgo. Stolica. Sto napravljen na isti način. Sa one strane kao klupa. Krov nad glavom, isto! 

Pričaju mi da će prvo klizište kod čuvene Mokre stene biti najteže. Sećam se, koliko li je samo odrona tu bilo, prekida u saobraćaju.

Polako, sve će su bude, kaže uz osmeh Vasa

Snimio sam! Gde mi je nestao taj snimak, ne znam! Baš sam maler!

Ooo, ponoviću!

Obećao sam Vasi, Vekoslavu, Vasiliju,Toplici, Predragu,da ću se vratiti. Izgubio sam opkladu.Gajba piva.Roštilj.

Gledaj da dođeš rano. Mi doručkujemo oko devet i do pet ne stajemo!

Vratiću se, heroji!

Iskreno poštovanje.

.............................................................................................

P.S.

Sa Vasom Manićem, Ceckovim komšijom iz Gradašnice sam započeo neku drugačiju priču.

Koga imaš u porodici? Gde si radio, supruga... Imaš li decu!?

 E to, me "oborilo"!

Obećavam, sutra ću vam to pokazati.

 Pozdrav ljudi, srećan rad i danas!

 Čuvajte se !