Umalo da zaboravim, bilo bi mi krivo.

Upravo sam mojima u Redakciji pričao da su u životu veoma bitne te male stvari. Čovek u njima nađe ponešto što ga čini zadovoljnim. Da je čovek društveno biće, da treba da poštuje druge, da se nekada zabrine za druge i tako pokaže ljudima da nisu sami.

To je tema ove dve priče.

Priča prva!   

Na utakmici Radničkog u subotu, okupilo se društvo staro. Biviši fudbleri Timočanina iz Knjaževca, Lukić, igrao je i u Radničkom Lilić, Kraka Đokić, otac aktuenog predsednika Opštine Knjaževac,  sa njima kao vođa ove družine moj drug Stevica Piroćanac, koji sada živi u Knjaževcu, sa bivšim igračima Radničkog. Miroljub Djordjević, legenda, Dragan Zoraja, Vlatković.

Imaju tradiciju.

Kada se nešto događa u Knjaževcu, naša "ekipa" gostuje tamo. Utakmica traje do duboko u noć. I nikada se nije znao pobednik!

Kada Timočanin igra u Pirotu ili je neki drugi povod u pitanju, onda se igra ovde. Kod Miroljuba "na plac" ako njegovu vikendicu zovemo. Tamo se igra prvo poluvreme. Potom utakmica i na kraju drugo poluvreme produžeci i penali u nekoj od kafana.

Odbio sam poziv jer sam morao na rukomet u Halu.

Evo ih:

………………………………………………………………

 Druga priča!

Sutradan, utakmica Tanasko Rajić – Brodoremont.

Kiša, vetar, hladno, izbori u toku. Na starom mestu, uvek zajedno "ljuti rivali" pravi prijatelji. Buca Popović (Tanasko Rajić) i Kaladžija, čistokrvan Novomalac.

Navijaju oni za Tanasko i Jedinstvo, padaju tu šale, ali, kada dolaze gosti, zna se, Buca i Kaladžija su zajedno. Zajedno su oni i u drugim prilikama, što je samo još jedna vrednost prijateljstva.

………………………………………………………………………

Zašto ove dve price!?

Zato što smo se razdvojili, zatvorili, otuđili  zato što svako gleda samo sebe, vikendice, njive, drvorede, prekope.

 Ovi ljudi žive i od osmeha, prijateljstva, vernosti i pripadnosti jedni drugima.

Eh, da nas je više!!!