Uvek su mi ti iznenadni susreti bili posebni. Pravi izazov. Kada retko srećete ljude koje ste znali, ako je još prošlo više godina, onda ta viđenja imaju u sebi i nostalgiju i setu, ali i radost i zadovoljstvo.

Juče na pijaci pitao sam stariju gospođu sa šeširom, kako se ono kaže gospodstven izgled, kako živi na ovako visokoj temperaturi. U tom trenutku prišao je čovek i sav ushićen, to je uradila i žena za tezgom, zagrlio je i rekao:

 "Ovo je moja najdraža profesorka!"

Znam po mojoj majci kako bi bila srećna kada se sretne sa decom koji su bili kod nje u Zabavištu.

"Ko ste, profesorka?"

 "Ja sam Vladislava Cica Kostić!"

Uspeo sam da izustim samo: "Cicooo..."

I razgovor je krenuo...

Njega viđam skoro svakog jutra. Tu odmah pored "ulaska" na kej, iza Golemog mosta ako dolazite iz Tijabare.

Toma Stojanović Toca, travar!

Zima, leto, on je tu. Kraj njega police s kesicama, čajevi svih vrsta. Često bih poželeo da zastanem i popričamo. Obično žurim.

Juče, iako je već počela temperatura da ide "u visine" bilo je pola deset, zastao sam. Zanimljiv mi je ovaj čovek. A, znamo se dugo. Tu smo, Piroćanci.

Eto, neka i ovo ostane zabeleženo. Život je čudo. Neispričana priča. Tek će ih biti. Jedva čekam da se sretnem i sa vama...

Ispričaćemo se...