Pre neki dan stigla je poruka na mesindžer.  

Od centra sela, prva ulica levo, na raskrsnici ponovo levo. Žena je polupokretna, dete nepokretno. Neko će da sačeka.

   Nikoga nije bilo! 

Stigao sam neki minut pre pola jedanaest. Znaju Izvorci gde žive Ljilja i Žana Tošić.

U dvorištu na žici sušio se vež. Kućica smeštena izmedju dve velike kuće. Majka me uvela u kuću. Kuhinja, desno šporet, levo dve sofe, druga sobica deluje uredjeno.

  Kćerka je ležala pokrivena ćebadima. Majka za stolom!  Pitala me da popijemo kafu ! Odbio sam!

Uključio sam kameru.

Da vam odmah skrenem pažnju na trenutke koji mogu da izazovu  u vama odredjeno neraspolođenje. Tugu sigurno.

Dok smo razgovarali, Žana je veoma često reagovala. Njeni nemušti glasovi su uznemirujući.

 Kroz suze počela je još jednu tužnu priču.

 Sudbina...

 Majka i kćerka žive u bratovljevoj kućici. Žive od dečijeg dodatka, socijalne pomoći i dodatka za tudju negu. Žana s čovekom koji takodje ima zdravstvene probleme.

 Ne postoje reči koje  bi mogle da objasne životne sudbine. (Sve više osećam da bih se jednog dana, ako te dana budem živeo, odlučio da ,,hodam" životnim sudbinama ljudi. Da ih tražim, da budem deo njihovih čudnih života. Da pišem o njima )

Ljudska ruka, da li osmeh, poštovanje, pomoć kada dodirnu njihova osećanja, siguran sam da će im značiti mnogo.

  Ljilja i Žana, majka i kći imaju, žive svoja nadanja, nedosanjane snove da će se osmeh probuditi i u njihovim jutrima.

  I još nešto, možda će svima, koji veoma često od života tražimo mnogo više, svima kojima je možda sve malo, nedovoljno, svima koji su često, zlobni, grubi prema drugim, te ljudske sudbine kojih  je svuda oko nas, promeniti  neka shvatanja i dovesti ih do istine , da smo samo ljudi i da je jedino moguće da se medjusobno poštujemo i živimo čestito!

  Sve drugo neće nas daleko odvesti!