Vaša pisma, mejlovi i dalje stižu. Obično su odjek nekih doživljenih trenutaka, osećanje nemoći, često predlog, ideja da se nešto promeni!

Nama svaka vaša reč, misao, poruka, snaži našu energiju, stalnu želju da vas razumemo, budemo uz vas.

Sadržaji su različiti. Često su intonirani kao zov za pomoć, neretko kao pokušaj da se u sredini u kojoj živite nešto promeni. Danas je, recimo, bilo i reagovanja da kasne rezultati sa preventivnih pregleda. I o tome ćemo.

Ana Pecarski je dete iz naše familije. Znam za njenu životnu borbu od profesorke Grunevski do dana današnjih. Ana se bori, ima veru, energiju, želju da kao mlada osoba ne samo živi svoj život, već i da razume druge.

Anči je ovih dana poslala poruku na mesindžer.

Neško zdravo, pišem ti u vezi žene sa invaliditetom koja je trenutno u velikom problemu. Htela bi ako možeš da snimite razgovor i da bude objavljen na portalu.
Naime, ona je nedavno polomila butnu kost i zakazivana joj je operacija, ali je već dva puta vraćaju sa Banjice. Nedavno je bila po drugi put i stavili su je na listu čekanja. Problem je što ona živi sama, nema nikog da joj pomaže, leži kući u gipsu, nepokretna.
Stanuje u ulici Svetozara Miletića br. 13.
Zove se Suzana Milovanović.
Hvala unapred u moje i njeno ime.

Istog dana, dakle prekjuče, razgovarao sam sa Suzanom Milovanović. Dogovorili smo da danas oko 10:30 budem u Svetozara Miletića broj 13, Jatagan mala. Ulica koja izlazi na onu nekada čuvenu pumpu, kasnije česmu u lici koja izlazi na Nikole Pašića.

Po dogovoru, kada sam stigao ispred kapije, javio sam se Suzani.

Sačekajte, žena koja dolazi da "me sredi" i promeni posteljinu je ovde.

Sačekao sam. Pojavile su se komšije.

Tu smo kada zatreba. Često sam išao u grad da odnesem neke papire, kaže Žikica Đorđević.

Žena koja je za novac uz nepokretnu Suzanu je došla na kapiju.

Ušao sam u malu sobu. Otškrinut prozor, na kojem sedi mačak, tamnosive dlake. Kuca koja se oglasila, brzo je izašla.

Poželeo sam dobar dan i zastao. Da li su ovoj nepokretnoj ženi svi dani isti? Dobri, ne, nikako! Suzana Milanović ima 55 godina. 

Počela je priču. Povremeno je uz uzdahe prekidala, povremeno sam pokušavao da pitam. Od pete godine se promenio život. Ima naslednu bolest kostiju. Pokušavala je da živi bez štaka.

Prekidao sam je pitanjima. Od 1998. godine šipke u kolenima, novi prelomi... sivi suri mačor kao da je želeo da se šćućuri kraj nje! Životinje često to osećaju bolje od ljudi.

Ispovest uz drhtaje ove žene tu nije završena. Zastali smo.

Želela je da malo odmori. Taj njen nepomični položaj ubija njenu psihu, izaziva uzdahe. Noć razlikuje od dana samo po svetiljkama sa ulice koje zasmetaju, probiju se kroz prozorska okna.

Sve ostalo je isto. Na leđima nema rana, žena koja živi deo njenog života za sada uspeva da je kremama zaštiti.

Suzana Milovanović čeka!

Banjica! Najteži, najmučniji, najbolniji deo njene borbe za život. Ne samo zbog novih preloma, bolova, gipsa od stopala do kukova, već i zbog ljudskih, ma neljudskih reči lekara od koga je očekivala pomoć, spas, toplu ljudsku reč. Novu ko zna koju operaciju po redu.

Na Banjicu je od 5. septembra transportovana dva puta.

I ... ništa!

Vraćali su je.

Lista čekanja, doktore...

Ženo, liste čekanja ima samo na televiziji, to je bio njegov odgovor.

Pre nekoliko dana Suzanu su ponovo vratili u Svetozara Miletića.

 Čeka...

O tome - sutra!