Bio sam juče u Istorijskom arhivu. Zahvaljujući setnoj priči Ivane Kostadinović direktorke, priči koja odiše ljubavlju i poštovanjem prema našem gradu, dugo sam potom vraćao sećanja iz detinjstva.

..........................

... Nabrojao sam dosta godina iza sebe, ali sam ,,zašao,, u ona još dalja vremena ovog grada i sećao se sa koliko su nama, deci, naši roditelji pričali o životu Pirota ,,pre rata,, kako su voleli da dele neka vremena.

Znam dosta iz priča, naravno, o kafani Srbija gde su se okupljali pirotski boemi, glumci i reditelji iz Pozorišta koje se naslanjalo na Srbiju. Sedeli su tu i sudije, šefovi policije, poznati profesori...

Sećam se i Hotela Nacional, gde bi se leti otvarala ona velika stakla, postavljali stolovi i tu uživali najvidjeniji momci i devojke iz grada.

Pamtim priče o Pozorištu, o Stadionu sa drvenim tribinama, o nekim terenima u Barju, o fijakerima deda Žike, Moravca, koji su čekali putnike na Železnićkoj stanici i vozili ih, onako ponosne, gradskim ulicama pokrivenim kockom!

Pamtim anegdote o putovanjima fudbalera kamionima u susedne gradove. Svi u prašini, prvo bi na česmu da se umiju, a potom u svlačionicu...

Bio sam mali, ali se sećam starog puta za Niš, dokle se prašnjavim kolovozom, tucanikom preko Ploče, putovalo po dva ipo sata, onim starim autobusima nalik na onaj ,,Ko to tamo peva,,!

Sećam se šofera koje su Piroćanci poštovali, čika Srba, Milorad, obojica iz naše ulice, Era, onaj s brčićima, uvek ozbiljan Pera šofer...

...........................

Nišava je za nas koji smo živeli tu blizu bila nadomak ulice! Kroz Senjak, vukli smo noge prašnjavom ulicom, pored starog dolapa i kukurizišta išli na ,,peti brzak,, kako smo zvali to mesto ,,kod kolciti,,! Tu su se kupali svi iz ovog dela grada. Tamo na ,,sedmom brzaku,, to je bilo kultno mesto, gde su leto provodili studenti, glavni frajeri u gradu, zgodne devoijke. Fudbaleri Radničkog iz onog vremena, Cikan, Žile, Ćosa, igrali su na male golove, a utakmice gledalo na stotine kupača.

Kej nekada

Ta naša Nišava nam je bila drugi dom u letnjim danima. Znalo se ko se gde kupa. Kod ,,bunkera,, su se kupali hrabriji, bilo je duboko, malo dalje od grada... Dole na Šulejinom ,,glavni,, Tijabarci, nešto dalje, kod Škole tada ,,29. novembar,, Jataganci...

Kejom je bilo zabranjeno da se voze bicikli, lome grane kada se rasvetaju lipe. Ljudi su krišom dolazili da napune korpe za čaj. Kejom su uveče šetali zaljubljeni parovi. Bile su neke stare klupe koje tada nisu nikome smetale.

Regulacija Nišave

Na Železničkom mostu izmedju šina bila je postavljena daska kojom su samo hrabriji prolazili sa jedne na drugu stranu. Kada bi videli da ide voz, spretno su se sklanjali u neke ispuste sa strane... Nisam to smeo da radim... Mnogi od nas nikada nisu smeli da predju na drugu stranu.

...........................

Sarlah je u tom ,,svetom trojstvu,, bio nekako ,,glavni,, ! Izronio iz centra grada, tu pored Kalea i bazena, sa lepo očišćenim, uredjenim stazama, u proleće i leto zvao je Piroćance sebi! Bila je tradicija da o vikendu, tamo predveče, roditelji ponesu užinu, pitu od spanaća, nešto od voća, posebno jabuke ,,petrovke,, i sa decom na nekoj od klupa do mraka uživali u svežini pogledavajući na grad gde su se svetla polako palila.

Podno Sarlaha, na Kaleu bila je ,,Najlon bašta,,. Svirali su Banza, Tomica trubu, Palac... Dim sa skare, provlačio se medju stolove i lampione, mirisalo je na ćevapčiće! Deca bi trčala oko stolova, konobari, čuveni Kamen, još poznatiji roštiljdžija Bela, uživali su, sve važni jer su bili izuzetno poštovani. Vidjeniji Piroćanci imali bi svoje stalne stolove.

Na vrhu Sarlaha, uz onu stazu koja je vodila do vrha, bio je Urošev atelje, a ispred, smeštena izmedju velikih stabala, čuvena ,,ploča,, mesto za igranke. Znalo se tada ko sve tu dolazi. Bio je to ozbiljniji svet, koji je mogao sebi da priušti dobru večeru. Tu se okupljao ,,pirotski krem,, svi oni isti sa ,,sedmog brzaka,, sada doterani, namirisani, ugladjeni, spremni da ,,kibicuju,, tražeči ljubav svog života.

.......................

Danas su u Gradskoj upravi na Konferenciji za novinare govorili Ivana kostadinović i Ninoslav Ćirić. Sutra će simbolično, kod železničkog mosta početi radovi na ,,novom Keju,, prema Kupalištu. Planira se i dalje...

Ova vest, me naravno, pokrenula, vratila u ranija vremena. Neka se pamti!

Malo je gradova kojiima je priroda poklonila reku u centru grada, Kej u centru grada, Sarlah, brdo u centru grada, Kale, park.... Nekadašnjeg predsednika Opštine Pirot gospodina Misirlića, pored ostalog, pamtićemo i po tome što su “za njegovo vreme” posadjene lipe na keju. Nišava i Kej, Sarlah zajedno, kao srasli su u nama, povezani čine lepotu kojom se ponosimo.

.................................

Kej, slavljenik, Nišava, verni pratilac, Park kod Kalea, Sarlah, kroz vremena, menjali su svoj izgled, ali su ostali prirodni dar, simbol za sva vremena.

Kej, slavljenik, Nišava, Park, Kale i Sarlah danas izgledaju drugačije. Došli si neki novi ljudi, razumeli poruke Misirlića i njegovih naslednika i prethodnika i uneli novu, savremenu energiju, lepotu i vrednosti. Nišava uredjena, Kej u proleće kao Vembli, čuvaju se stare lipe, sade nove, postavljene su svetiljke, klupe. Nišavu prelazimo mostom na Drugom ringu. Sve, baš sve je dobilo obrise jednog novog, savremenog doba.

Park kod Kalea, Stari grad koji dobijamo, kao Budva, Kalemegdan, tvrdjava u Nišu, takodje sjaji novom lepotom u starom sjaju!

Dolazi vreme da se polako penjemo na Sarlah i tako udahnemo ovo novo vreme našem ,,svetom trojstvu,,.

Kej sutra u podne, na 95. rodjendan, nastavlja novi život. Preskače prugu i osvaja nove prostore. Život ide dalje.

Sećanja s početka, nisu bila slučajna. Da nije bilo te divne prošlosti, ne bi, siguran sam, ovakvim elanom, znanjem i brigom krenuli da je čuvamo. Mi, čuvari prošlog, zagledani u vreme koje dolazi!