Boldirani kurziv

Iskreno, bio sam siguran u svoj stav, dilema je bila samo da li saopštiti? 

Najpre, pokušao sam da tražim odgovor na osnovna pitanja!

- Da li su ljudi svesni koliko je odgovorno i teško pisati knjigu?

- Da li su svesni vrednosti knjige kao ljudskog dela?

- Da li su svedočanstva nekog vremena, ili na svoj način pokušavaju da deluju na tzv. čitalačku publiku?

Druga dilema, možda još jača:

- Šta sve ovaj narod mora ili svesno želi da istrpi­­? 

- Ko je taj ko je toliko dostojan dela, da na svoj način može da utiče na saznanja, mišljenja, stavove ovog običnog sveta, ionako natrpanog svim i svačim?

Treća dilema:

- Kada samozvani autor knjige, listove svoje mudrosti... stavi u fasciklu i odnese, ponovo tzv. izdavaču, šta se onda događa?

- Da li izdavač ima tim ljudi, dovoljno hrabrih i spremnih da izdvoje dvadesetak sati svog dragocenog vremena, da se posvete pažljivom čitanju teksta?

- Da li postoje njihovi zaključci, predlozi za korekciju? 

- Da li je knjigom ostvaren "cilj"? 

- Kakvo dejstvo knjiga ima na čitateljstvo?

- Da li su argumenti provereni?

- Da li je stil zaslužio da se pronađe u tzv. knjizi?

- Kome knjiga šalje abere? 

- Da li sadrži vaspitne poruke? 

- Da li šalje dokumentovane precizne informacije o nekom vremenu, ljudima?

Jedan od autora, nesvesno hrabar, ali očigledno svestan svojih neusahlih ambicija, pojavio se svojim delom i "zadivio" sve one koji od prvog dana prate njegov "bogati novinarski opus"!

Priča može da bude zanimljiva i puna patetike ako je moto, kako je tekstilni radnik, mladi radnik samoupravljač stigao da završi školu i posle mašine za šivenje "ujaše" mašinu za kucanje i postane novinar.

To bi onda mogla da bude srceparajuća priča podvedena pod neku drugačiju štampanu umotvorinu! 

Zanimljive su sve one seobe od fabričkog do gradskog lista, potom do jedne TV, gde se nadao da će moći da bude TV faca! Kada to nije uspelo, možda je trebalo "zagrejati" redakcijisku stolicu i staviti stalak na rame, onda rikverc u gradski list, odakle ga "put  vodi" u "veliku TV" gde se, osim na odjavnim špicama, nešto mnogo i nije video.

Kroz maglu se sećam nekoliko TV pokušaja, ali ga njegov špreh feler nije podigao na, za njega, očekivani nivo! Nije bio lik za sliku! Kako se ono kaže, "penzija ga je zatekla" na odjavnim špicama ove TV. Sve to bio je potpuno normalan put čoveka takvog materijala.

Lutajući pirotskim medijima, onako kako se to radi, u konkurenciji starih pirotskih vukova dopisnika, uspeo je da se u svom stilu provuče i jednog dana, kako se sam šalio, postao "dopisnik pola kioska".

Osnovno pitanje za svaku osobu koja se bavi nekim poslom koji karakteriše lično delo, pitanje je jasno:

Šta je ostalo iza tebe? Koji tekst, reportaža, istraživačka tema, briljantna emisija u kojoj si "rešetao" goste je upamćen? 

I tu je odgovor na sve dileme. Posebno na onu, ko to ima "onu stvar" da piše autobiografska dela. Ako ima "rašta" što bi rekao naš Njegoš!

To je ono, kako izgleda "angažovano" novinarstvo. Mislim na to, koliko se i gde angažovao! 

Zašto ovo pišem?

Nagledao sam se u poslednje vreme svega i svačega. Ako su nekada istoriju, odnosno knjige pisali pobednici, sada su "knjigoklepci" likovi sličnog materijala, koji prolaz do izdavača stiču cepajući ljudima rukave, hvatajući sve moguće veze, kako bi ostvarili svoje plitke ambicije.

Jedan je skratio život jednog Kluba za dve godine da bi se, nedostojan istorije slavnog Kluba, potpisao na njihov Almanah. "Ni sram ni oči" - govorila je moja pokojna baba Ljubica.         

Drugom dali da piše istoriju najvećeg Kluba u gradu, a on od utakmica i sporta znao sastave timova Veleža iz Mostara i Sutjeske iz Nikšića itd. Nosio Sport u zadnjem džepu i na kraju postao novinar-autor velike knjige. 

Njegov saradnik samo još knjige nije pisao. Igrao fudbal u selu, ušao u sve žvotne krugove sada je član velike trojke u kojoj je nažalost i moj rođeni brat, koji je sportski novinar više od 50 godina i o tom velikom Klubu zna svako poluvreme.  

Ima i onih koji saberu stare slike, uzmu zapisnike klubova i pišu monografije.  Knjiga tri kila teška.

Vidim, takođe, i neke knjige nekih nazovi humorista od čega mi se više plače nego smeje.

Neke naše pesnikinje ni padeže često ne ubodu, takođe su razmnožile svoja poetska dela da ih ni sestra od tetke neće da čita! 

Ako knjigu napišu TGP, Dragoslav Zlatković, Mila Panajotović, prof. Davor Lazarević i neki raniji poznati cenjeni profesori, onda to ima težinu.

Ali kada se neko ni kriv, ni dužan hoće da gura u kolonu pravih pirotskih književnika, ističući u prvi plan da je imao zdravstveni problem, onda sve dobija tužnu sliku naše knjigomanije.

Danas sam želeo da čujem direktorku Narodne biblioteke kako bih "na delu" saznao odgovore na neke moje dileme. Nažalost, danas nije na poslu iz privatnih razloga. Baš me živo interesovalo i koliko koštaju ta zadovoljstva koja se odvajaju od skromnih zarada našeg naroda.

Iskreno se nadam da će se javiti, makar da mi odgovori na ovaj tekst, za koji pozivam i sve vas da reagujete. Utoliko pre ako mislite da nisam u pravu! 

Valjda ćemo polako da se dovodimo u red!

P.S.

Sad sam saznao da je i ova umotvorina našla svoje mesto među pirotskim piscima "Jezik zavičaja, zavičaj u jeziku"!