Subota, 16. novembar

... A, mislio sam da će trajati makar manje od večnosti! Ne mogu da verujem. Kada ono beše, nedelja kada nas je Andrija dovezao na "Car Konstantin". Iste večeri, u Bazelu, Dragan nas je po protokolu Manićevih sačekao, užinali smo pirotsku pitu na parkingu i krenuli 70 kilometara dalje u Nojšatel...

Kran Montana, Nojšatel, Bern, Lozana.  

Sandra nas je, odmah u ponedeljak, odvela u neki drugačiji svet, kao da smo gledali neki već viđeni film. Kran Montana, svetski smučarski centar.

Naš mladi doktor Pavle šetao nas je predivnim, nasmejanim Nojšatelom, dao nam dve pauze za "kafućino", da bismo sutradan uživali, diveći se otmenom gradu kakav je Bern.

Lozana je grad za sebe. Sandra je znala gde sve treba da nas povede. Obilazak smo završili, naravno, kraj Ženevskog jezera u "centru sveta", kada je Olimpizam u pitanju. Iva i ja nikada nećemo zaboraviti Olimpijski muzej.

I evo je, pobogu, stiže subota.

Da čovek ne veruje. Kad pre?! Bili smo malo mamurni, jer smo prethodne večeri na trpezi imali nešto što u životu nisam video. Neki specijalni kačkavalj, zovu ga sir (što me nervira), u njega još nekakve mirođije, stajalo je to dugo "na vatri" da bi potom, na sredinu stola, stavljeno nekakvo malo čudo poput rešoa, ali nije rešo, na kome se ovaj sos, gusta kaša od kačkavalja, grejala.

Dobro to, ali, domaćica je u neki veliki platneni džakčić stavila na sto kockice hleba. Ličilo mi je kao kada je moja majka pravila poparu, pa onda tako sekla ili drobila hleb. Ovo je precizno sečeno na kockice.

Kraj tanjira je postavila nešto poput viljuškice, dugačke dvadesetak centimetara sa dva zupca napred, ma ličile su mi na vile...

I - kako!? Uzmeš taj dugački prut nazvan "vila", nabodeš u hleb i onda natopiš u taj "gulaš" od kačkavalja. Okrećeš nekoliko puta, moraš da duneš da se ne izgoriš i - prijatno.

Da bi fešta bila potpuna, tu je bilo još nekih đakonija koje je Gagiša začinio crnim nojšatelskim vinom u onim širokim čašama.

Kocka po kocku, gutljaj po gutljaj, dok nismo iscedili flašu crnog vina iz nojšatelskih vinograda.

Moram, velikim slovima, da dodam da nam je došla MIKI iz Lozane i da smo dugo ona i ja pričali o njenom odbojkašu, koga ću da vrbujem da igra za Zvezdu u Srbiji. Nije pristajala na to, imaju oni neke svoje evropske planove...

Sad zamislite jutro, ma kakvo jutro, deset, pola jedanaest. Najpre dugo pod tuš, potom, tri četiri vežbice "je'n-dva" na terasi i "kafućino"! Oni, kafe, naravno i to one najveće šolje koje je Sandra imala na polici.

Usledila je analiza dana koji su proleteli. Nekome Bern, nekome Kran Montana, ženama uz sve to i šoping, butici u Lozani...

Počeo je pretposlednji dan. Subota.

Moje jutarnje pitanje ponovio sam i ovog prepodneva.

Kakav je plan!?

Znao sam. Sandra je smislila taj neizbežni Migros, veliki trgovački centar.

Dragan je ostao da nešto radi, Miki je spavala, a doktor Pavle je "češljao" svoj doktorat.

Parking Centra Migros!

Autom samo što ne uđete u ogromni hol sa onim pokretnim stepenicama!

Iz automobila direktno u neki od butika ili restorana...

Nisam lud da idem za ženama kada idu u kupovinu! Doduše, imao sam utisak da je to bila dobro organizovana poseta izložbi... Za cene nisam smeo da ih pitam.

Ostao sam sam, srećom, imao sam mrežu.

Vidite ovo od drveta, tu je kafić, gde sam iskoristio da "cimnem" drugi kapućino. Tu je i klavir, ali u subotu u 11h nije bio "na programu"!

E, a onda sam video Dekatlon i krenuo u šetnju.

Dosta mi je... a i dremnuo bih. Idemo!

Subota popodne. Po "protokolu" dremnuo sam do pet. Sledeće što nas je očekivalo bilo je spektakularno.

Dragan Manić, stariji sin Radice i Borka iz Izvora, nekada učenik Osnovne škole "Sveti Sava", jedan od najboljih učenika pirotske Gimnazije, diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Nišu. Vrednovan kao izuzetno uspešan student, dobio je ponudu da magistrira u Švajcarskoj. Posle magistrature, Dragan Manić je i doktorirao.

Porodica je kratko vreme živela u Lozani, da bi dr Dragan Manić dobio posao u elitnom Centru CSEM u Nojšatelu.

Imali smo tu privilegiju da u subotu, 16. novembra oko pola šest, budemo ispred velelepne zgrade.

Pogledajte ovo. U ovom Centru  projektovana je fasada od solarnih tabli.

Stigli smo do ulaza. Dragan je u rukama imao "kutijicu" koju je naslonio na uređaj na vratima, vrata su se otvorila i mi smo ušli u nedoživljeni svet. U Centar svetskih projekata, rekao bih - centar mozgova. Sve je ovo za mene bilo kao sa druge planete!

Okretali smo se kao u nekoj svemirskoj sobi. Svuda oko nas "mala čuda"!

Uostalom, evo zvaničnog teksta prevedenog sa engleskog:

,,Suočavanje sa izazovima našeg vremena”

CSEM je javno-privatni, neprofitni švajcarski centar za tehnološke inovacije. CSEM omogućava konkurentnost kroz inovacije razvijanjem i prenosom vrhunskih tehnologija u industrijski sektor.

Osnovan 1984. godine sa sedištem u Nojšatelu, CSEM je međunarodno renomirani centar za inovacije sa preko 600 zaposlenih na šest lokacija u Švajcarskoj i više od 200 registrovanih patenata. 

Koreni CSEM-a su potiči iz švajcarske industrije satova i mikroelektronike.  

CSEM danas razvija disruptivne tehnologije sa visokim društvenim uticajem u oblastima "digitalne" medicine, precizne proizvodnje, digitalizacije, minijatirizovane  elektronike i mikročipova za ultra-nisku potrošnju struje, senzora i optičkih elemenata, veštačke inteligencije i održive energije. 

Ove inovacije se prenose industrijskim partnerima u raznim sektorima, uključujući obnovljive izvore energije, zdravstvenu zaštitu, proizvodnju satova, vazduhoplovstvo, ili podstiču osnivanje start-up kompanija.

Misija CSEM-a je da se podrži inovacije švajcarskih kompanija i ojača ekonomija kroz stalnu saradnju sa vodećim univerzitetima, istraživačkim institutima i industrijskim partnerima.

Krenuli smo s pulta na pult, nešto smo razumeli gde se i u kojoj oblasti primenjuje, a neki primeri su zaista izgledali kao da su neka retka novotarija. Imate ekskluzivnu privilegiju da sve ovo vidite. Ovde se ulazi uz posebnu dozvolu. 

Skrećem pažnju da će u ovome uživati svi oni koji ponešto znaju o ovoj materiji.

Takvih u Pirotu ima sigurno!

E, ovo ću da objasnim. Ovo su najnoviji modeli opreme u koju su ugrađeni mikročipovi koji će slati sve podatke koji karakterišu fizičku spremnost sportiste.

Popeli smo se na sprat, međutim, tu je zabranjeno snimanje. Bili smo u kabinetima predsednika Upravnog odbora, direktora i drugog po rejtingu u CSEM-u, našeg Dragana Manića. Da ne objašnjavam kako sve to izgleda.

Vasiona!

I konačno, ovo je hol odakle ćemo napustiti ovaj Centar!

Pet minuta pauza, kafa iz automata, Dragan nam je podelio njihove prospekte i specijačlno urađenu brošuru. CSEM je pre neki dan proslavio 40 godina postojanja.

Bili smo u CSEM-u, centru koji je već izašao iz 21. veka. Pitao sam se da li država Srbija bar nešto zna o doktoru Draganu Maniću?

Nije bilo potrebno podsećati na protokol.

Sledeće što je usledilo je Stadion FK KSAMAKS.

Auto je ostalo na parkingu Centra, a nama je bilo potrebno manje od 500 metara da budemo ispred Stadiona. Da, da, ovo je jedna strana Stadiona.

ГОДИНА ОСНИВАЊА: 1970, СТАДИОН: MALADIÈRE (12,000), ЛИГА: CHALLENGE LEAGUE, ЛОКАЦИЈА: NEUCHÂTEL, ДРЖАВА:  ШВАЈЦАРСКА

https://sr-rs.soccerwiki.org/stadium.php?stadiumdid=1165

Stadion je građen pre petnaestak godina za evropsko takmičenje. Ksamaks je igrao u evropskim takmičenjima sa Realom, pobedio, a kasnijih godina je, sećam se, eliminisao i Crvenu zvezdu iz Kupa UEFA.

Idemo pravo na glavni ulaz.

Zatim hodnikom, očekujemo da sretnemo nekoga od domaćina.

Iz jedne prostorije čuje se graja. Otvaramo vrata. Oho! Hokej na "parketu".

Nastavljamo dalje... "Hokejaši" završili prvi meč.

Prolazimo hodnicima:

Imali smo sreće. Sreli smo pravog čoveka. Imao je posla. Te večeri se u velikoj Sali Stadiona održavalo donatorsko veče. Za nas je mogao da odvoji deset minuta. Draganovi pregovori su uspeli.

Ispričao je jednu priču koja me kao Zvezdaša nije oduševila, kada je Ksamaks gostovao u Beogradu. Došao je, ovako kao mi, da vidi Marakanu. Šteta, na ulazu nije sreo ljubaznog čoveka kao što je on. Neki od čuvara, oni uvek izigravaju većeg popa od popova, rekao je da ne može. Šteta, nije to Zvezda!

Krenuli smo!

Trenerska soba, svlačionice...

Tu smo zatekli jednog od fudbalera. Trening je završen pre pola sata. Ostao je u Sali za "fizikalije" da vežba. Igra desnog beka. Zaboravio sam ime!

Pogledajte ovo. Svaki fudbaler ima svoj pretinac. Za trening, uvek je unutra sve spremno.

Iz jedne od prostorija kroz prozor se nazirao Nojšatel, tribine...

Na terenu - mrak. Nikola je fotoaparatom uradio posao.

Istrčavamo na teren. Vlažan, tamo u daljini su se više čuli nego videli mlazevi vode. Ulazimo u šesnaesterac, potom pored gola, na izlaz.

Evo nas van Stadiona. Trojka: Iva, Nikola i Dragan!

I tako je prošao pretposlednji dan!

Ako bih pokušao da detaljišem, trebalo bi mnogo toga da kažem. Od ponašanja ljudi, čistih ulica, puteva, kompletne infratsrukture...

Švajcarska!

Neuporedivo! Sve ostalo neka ostane svakome od vas da razmišlja, procenjuje. U Nojšatel sam došao na inicijativu mojih ukućana. Glavni krivci, ipak, bili su "naši Švajcarci"! Bio je trenutak da Neško dođe, biće dobro za njega!

I bio sam!

Vratio sam se pune duše i neke nade...

Dok pišem ovo, nada je počela da se gubi!

 Zašto sad to?!