Ponišavlje, sa svojim dolinama i uzvišenjima, nije samo geografija već slojevita knjiga prošlosti. U njegovim toponimima i mikrotoponimima, u nazivima brda, potoka i njiva, sačuvani su tragovi drevnih zanata, verovanja i načina života. Upravo ta imena – naizgled obična i svakodnevna – postaju živo svedočanstvo jednog sveta koji je umeo da od kamena i metala stvori kulturu i simbol. To je putokaz i nama danas: da u osluškivanju jezika predela otkrijemo njegove najdublje istine.

Tišina u podnožju Belave

Prelazeći sa desne na levu obalu Nišave, kroz akustičku zavesu od šuma reke, ulazi se u crnokliški podbelavski prostor i jedan drugi, gotovo nestvarni svet.
Iznad mrtvog i napuštenog zaseoka Grci, na dominantnoj steni sa koje puca pogled na Đurđevopoljsku kotlinu i selo Crnoklište, vlada mir i tišina. Vreme kao da stoji. Atmosfera odiše spokojem, a sam ambijent smiruje.

Tajna severoistočne Belave

U senci planine i uz obalu reke, krije se nešto veće od plodne ravnice: tragovi manastira koji je nekada bio najbogatiji i najmoćniji u celom Ponišavlju.
Istoriografija o njemu ćuti. Arheološke mape ga ne beleže. Antropogeografi i istoričari umetnosti ga ne spominju. A ipak, postoji jedan izvor – turski popisni defter iz XVI veka. On otkriva da je u Crvenčevu postojao manastir Svete Petke, čiji je prihod nadmašivao sve ostale u okolini.

Sećanja i svedočanstva

Po nekad se izgubi sećanje, ali ostane svedočanstvo. A po nekad se izgubi svedočanstvo, ali preživi sećanje.
U slučaju manastira Sv. Petke – najvećeg koji je postojao u Ponišavlju – dogodilo se ono prvo. Iz kolektivne svesti nestalo je sećanje na duhovni i kulturni centar ovog kraja.

Defter kao svedok

U turskom defteru broj 61, koji je obradila Radmila Tričković, stoji zapis:
„Manastir Sveta Petka u selu Crvenčevo. Spada pod Pirot. Prihod od žitnih desetaka i ostalih danaka 985. Mlin: 1 kamen, 15. Svega 1000 akči.“
Za današnjeg čitaoca ovaj broj deluje apstraktno. Ali upoređenjem sa drugim manastirima, čiji prihodi retko premašuju stotinak akči, postaje jasno da je značaj ovog manastira bio ogroman.
On nije bio samo duhovni centar, već i ekonomska sila – sa žitnicama, mlinovima, vinogradima na desnoj obali, posedima i većim delom Belave.

Metohija i Metovija

Široj javnosti poznata je Metohija na jugu Srbije – oblast koja je vekovima bila manastirski posed.
Malo ko zna da je i u Ponišavlju postojala slična celina – „Metovija“. Razlika u izgovoru potiče od šopskog govora, u kojem nema glasa h: hleb je leb, hvala – fala, hadžija – adžija, a Metohija – Metovija.
Tako je narod vekovima zvao posed manastira Sv. Petke: levu obalu Nišave sa ravnicom, šumama i dobrim delom Belave.

Prostor i lokacija

Geografski položaj Metovije je izuzetan: aluvijalna ravnica između Nišave i Belave, plodna i bogata izvorima.
Ravnica je bila žitnica, Belava ispasište, a Nišava je pokretala vodenicu – izvor prihoda.
Uz jedno podbelavsko vrelo u ataru današnjeg sela Crvenčevo stajali su ostaci zidina jednobrodne crkve sa neuobičajeno velikom polukružnom konhom. Narod je mesto zvao „crkvište Sv. Ilije“, ali kameni blokovi svedoče da je ovde stajala prostrana manastirska crkva.

Stradanja i zaborav

Kako je tako velik manastir mogao nestati?
Odgovor leži u smutnim vekovima XVI i XVII. Balkan je tada bio pogođen kugom, gladima, haranjima hajduka i najezdom krdžalija i Čerkeza. Manastiri – kao ekonomski centri – bili su prve mete.
Tako je i manastir Sv. Petke iščezao iz živog pamćenja. Ostao je samo toponim – Metovija.

Savremena obnova

Meštani su, vođeni osećajem svetosti mesta, obnovili crkvu. Podignut je zvonik, stavljen krov.
Ipak, pravi patron ostaje Sv. Petka, a ne Sv. Ilija. Kult ove svetiteljke bio je snažno prisutan u epohi srpskih i bugarskih despota. Sasvim je moguće da je gospodin Belaur bio ktitor ili veliki zadužbinar, a da je patronat Sv. Petke metafora ličnih stradanja nekog iz njegove porodice.

Povratak Metovije

Istorija nas uči da nije sve što je veliko upisano u knjige. Manastir Sv. Petke u Metoviji ne spominju udžbenici, ali njegov prihod od 1000 akči u turskom defteru govori glasnije od svih legendi.
Priča o Metoviji pokazuje da duhovna mreža srpskog srednjeg veka nije bila usredsređena samo na Kosovo i Metohiju. I u Ponišavlju je postojala Metovija – duhovni i ekonomski centar.
Dok god u narodu živi ime Metovija, postoji i šansa da ovaj prostor oživi u svesti i kulturi. To nije samo lokalna istorija – to je deo šire slike srpske duhovnosti, koja još čeka da bude ispričana.