Po čemu se jedno mesto prepoznaje?

Po onome što mu je dodato – ili po onome što mu pripada?

Belopalanačko vrelo nije prazan prostor. Ono ne samo da je ispunjeno vodom, hladom i mirisom lipa, koracima, razgovorima, već i bolnim sećanjima na mesto gde su palančani sa ponosom izvodili svoje goste, gde se izilazilo porodično na ručak, gde su maturanti Gimnazije nakon poslednjeg časa odlazili na zajednički snimak. Tu su sećanja na prve ljubavi, čežnje... Upravo zato je svako mešanje u taj prostor osetljivo. Vrelo ne trpi nametanje i radikalne intervencije. Ono traži meru.

Danas, međutim, Vrelo više nije ono isto mesto, mada se još uvek tako zove. Intervencije koje su godinama vršene u ime „funkcionalnosti“ i „bezbednosti“ ostavile su dubok trag. Izgradnjom pumpnog postrojenja narušena je prirodna ravnoteža izvora i njegov izvorni izgled. Česte tehničke intervencije, ponekad i grube, dovele su do nestanka autohtone riblje vrste – gagice, pjora – kao i do uništavanja endemičnog akvatičnog bilja. Uništene su stare žalosne vrbe koje su decenijama davale meru prostoru, zagrađen je sam prilaz izvoru, porušen je most preko izvorišta, prekinut je vodotok ka lokalnoj vodenici. Sa biološkim i pejzažnim gubicima nestali su i oni drugi: ugostiteljski život, maturska druženja, susreti zaljubljenih na mostu koji je povezivao obale, staze kojima se iz Vrela izlazilo ka brdu. Vrelo je ostalo fizički prisutno, ali je kulturno i društveno – osiromašeno.

Ideja o postavljanju uvećane replike figurine Venere – praistorijskog nalaza iz zavičajnog muzeja – na stenu iznad vode, ne rađa se iz potrebe da se prostor „ulepša“, već iz pokušaja da se prostor protumači. Da mu se ne doda značenje, već da se postojeće izvede na videlo.

Venera je jedna od najstarijih ljudskih figura uopšte. Ona nije portret, nije lik, nije istorijska ličnost. Ona je arhetip – znak života, plodnosti, prisustva čoveka u svetu koji još nije podeljen na prirodu i kulturu. Zato je njeno mesto pre na kamenu nego na postamentu, pre uz vodu nego uz zid.

Postavljena na steni, izdvojena od šetališta, nenametljiva i tiha, Venera ne bi bila spomenik u uobičajenom smislu reči. Ona ne bi tražila pogled, već bi ga strpljivo čekala. Kao što to čini i samo Vrelo. Ona ne bi govorila, ali bi podsećala.

U vremenu u kome javni prostor sve češće postaje poprište demonstracije ukusa, moći ili trenutne ideologije, ovakvo rešenje deluje gotovo subverzivno u svojoj skromnosti. Venera ne slavi događaj, ne obeležava datum, ne upućuje na politički ili nacionalni narativ. Ona govori o nečemu starijem – o trajanju.

Može li takav znak postati simbol Vrela? Verovatno da.

Može li postati simbol varoši? Samo ako varoš prihvati da njen identitet nije u onome što je glasno, već u onome što je duboko.

Belopalanačko vrelo, sa Venerom na steni, ne bi postalo muzej na otvorenom. Ono bi ostalo ono što jeste – mesto susreta, prolaska i odmora – ali bi dobilo jednu tihu tačku sabranosti. Jedno mesto na kojem se ne mora ništa znati, ali se može osetiti.

Jer ponekad je najbolji kulturni gest onaj koji ne postavlja pitanje

„šta da ovde podignemo“,

već:

šta ovde sme da ostane.

U tom kontekstu, ideja o Veneri na steni ne pojavljuje se kao nova intervencija, već kao tihi odgovor na sve što je Vrelo izgubilo. Ona ne vraća vodu, ne oživljava ribe, ne obnavlja vrbe niti staze, ali vraća nešto što je podjednako važno – meru. Venera ne traži da se prostor ponovo osvoji, već da se ponovo sasluša. Ona stoji na mestu gde je čovek nekada umeo da bude deo prirode, a ne njen korektor. Kao znak, ona ne obećava obnovu, već podsećanje; ne nudi rešenje, već mogućnost da se o Vrelu ponovo misli drugačije. I možda je upravo to najviše što jedan kulturni gest danas sme da učini: da, u prostoru koji je mnogo puta popravljan, a retko razumevan, ponovo uspostavi tišinu kao oblik poštovanja.

* Prof.dr Dragan Mitić