Šta čini da jedan mali kraj vekovima rađa ljude koji idu dalje od svojih granica?

Bela Palanka važi za mesto sa najvećim brojem doktora po glavi stanovnika u Srbiji. Danas je to tihi ugao Srbije, ali tek ponekad se setimo da je pre samo pola veka to bio jedan od najdinamičnijih industrijskih centara jugoistoka zemlje. Ovaj esej podseća na vreme kada su „Budućnost“, „Ukras“, „Vesna“ i „PIK“ bili četiri stuba života grada — i istražuje kako se, paradoksalno, iz tog snažnog poleta rodila i ova naša „tajna akademija“, nevidljiva škola duha, otpora i stvaralaštva.

Postoje krajevi koji žive dva paralelna života. Jedan neumoljivi, vidljivi — ekonomski, merljiv i grub: fabrike, putevi, investicije, statistika. I drugi — nevidljiv, duhovni i često mnogo jači: život duha, učenja, knjige, talenta koji niče tamo gde ga najmanje očekuješ.

Ponišavlje, a posebno Bela Palanka, pripadaju upravo tom retkom tipu prostora.

Zato ne čudi često pitanje našeg čoveka:

„Pa gde su ti doktori i profesori? Gde su ti stručnjaci? Zašto ne pomognu svom kraju?“

Iza tog pitanja stoji dubok paradoks:

Bela Palanka je kroz istoriju dala izuzetne pojedince — a decenijama je na dnu razvojnih listi.

Kako je moguće da malo mesto rađa velike ljude, a da ostaje slabo, prazno i ekonomski nerazvijeno?

Odgovor leži u onome što bismo mogli nazvati tajnom akademijom Ponišavlja.

1. Ko čini "tajnu akademiju"?

To su znameniti Belopalančani koji su iz ovog kraja poneli talenat i radom osvojili mnogo veće svetove. To nisu samo doktori nauka, to su stručnjaci svih profila: inženjeri, lekari, umetnici, majstori, profesori, istraživači.
Svi su poneli iz Ponišavlja istu vrstu surove škole: rad, upornost i potrebu da se prevaziđe mali prostor.

I odkud mi pravo da iz te množine izdvojim samo nekoliko imena? Dajem sebi to pravo, ne kao izdvajanje, već kao način da govorim o svima kroz pet reprezentativnih ličnosti – jedan je iz „“nebeskog“ sveta, drugi iz sveta kulture, treći iz podzemnog, kamenog, sveta, četvrti zemaljski graditelj i peti onaj koji impresije prenosi na platno:

• Sveti Niketa Remizijanski, sancte elessie doctores, duhovni i intelektualni stub ranog hrišćanstva, liturgista, katiheta, tvorac Te Deuma — himne koju peva ceo zapadni svet, od engleske krunidbe do evropskih katedrala.
• Ranko Mladenović, rođen u Klisuri, doktorirao u Bernu, učesnik u oba svetska rata, jedan od 1300 kaplara, avangardni pesnik i kritičar.
• Jovan Petrović, profesor fizičke geografije i speleolog koji je napojio vodom brojne gradove duž jadranske obale — najznačajniji istraživač „sveta pod kamenim nebom“ u čitavoj Jugoslaviji.
• Vojislav Kujundžić, profesor drvenih konstrukcija, graditelj mostova, krovova, hala i crkava, sa delima koja se danas stavljaju pod zaštitu države — čovek čiji je trag stigao do Ulan Batora.
• Vladeta Živković, slikar i profesor plastične anatomije, nosilac akademskih programa u više gradova širom regiona, umetnik retke analitičnosti.

Sa ovakvim primerima moglo bi se nastaviti u nedogled.

Ali suština ostaje jedna:

svi su ponikli ovde — i svi su morali da odu da bi ostvarili svoje potencijale, a opet iza njihovog rada ostaju dela.

To je karakteristika svih „nevidljivih akademija“ na svetu.

2. Ponišavlje kao fabrika talenata

Ovaj kraj ima jednu retku crtu: surovost koja vaspitava, istoriju koja pritiska i kulturu koja podstiče.

Kroz vekove, ovde se učilo pod svećom, pod lampom, u siromaštvu, u radnjama, u vojsci, u zarobljeništvu, u manastirima, na putevima.

Tamo gde je teško — tu se rađa snaga.

Tamo gde je malo — tu se ceni znanje.

Tamo gde nema puno mogućnosti — svaka knjiga postaje dragocenost.

Zato Ponišavlje rađa ljude koji mogu da žive bilo gde.

Ali kraj koji rađa snagu — ne znači da je kadar da je zadrži.

3. Industrijski procvat koji je nestao

Da bi priča bila poštena, moramo reći: Bela Palanka šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nije bila siromašna. Naprotiv — bila je jedan od najživljih privrednih centara Istočne Srbije.

Četiri stuba nosila su ekonomiju:

1. „Budućnost“ — mašinogradnja
Fabrika čije su mašine izvozile van Evrope. Pokretač stanogradnje, plata i zanata. Fabrika u koju se putovalo iz Niša.

2. „Ukras“ — drvno prerađivačka industrija
Stolice koje su stizale do hotela i kancelarija širom Zapadne Evrope.

3. „Vesna“ — gigant dečje obuće
Najveći kombinat dečje obuće u Jugoslaviji. Pogoni su radili u Beloj Palanci, Crvenoj Reci, Miranovcu…

4. PIK — poljoprivredni gigant
Palanačka kobasica — brend koji je pravio redove u Nišu i bio tražen i van zemlje.

Zašto je sve propalo?

Zato što je osamdesetih i devedesetih došlo do promene sistema,
pa onda do tranzicije,
pada tržišta,
gubitka investitora,
raspada velikih jugoslovenskih lanaca snabdevanja
i tehnološkog zaostajanja koje mala sredina nije mogla da nadoknadi.

Jedan po jedan, stubovi su nestali — i sa njima cela struktura života.

4. Kad industrija propadne, talenat se ne vraća

Gašenje fabrika nije bilo samo ekonomski udar — to je bio civilizacijski prelom.

Kad industrija nestane, nestaje i:
• razlog da se mladi vrate,
• razlog da stručnjaci ostanu,
• razlog da se planira budućnost,
• kritična masa koja drži zajednicu.

I tu leži odgovor na ono čuveno pitanje:

„Zašto ti doktori ne pomognu svome kraju?“

Zato što čovek može da pomogne čoveku — ali čovek ne može da oživi sistem koji je nestao.

5. Ipak, uvek postoji jedan koji ostane

U svakom kraju koji gubi ljude, postoji onaj jedan koji odluči da se vrati.

Koji ostaje ne zato što nema kud, već zato što hoće da bude tu: zbog korena, ljudi, sećanja, kulture.

Taj čovek postaje čuvar uspomene na materijalne i duhovne tekovine — svedok da je Ponišavlje još uvek živa zemlja.

6. Zaključak:

Tajna akademija rađa — ali sistem mora da zadrži

Ponišavlje je kroz vekove iznedrilo mnoštvo izuzetnih ljudi. To nije sporno.

Ali elita nije dovoljna. Ona je kao voda u planinskom potoku: ako nema korita, rastače se.

Sistem, ne pojedinci, čuvaju krajeve.

I zato je paradoks Bele Palanke sabran u jednoj rečenici:

„Rodila je ljude za svet — a nije sačuvala uslove da se svet vrati.“

Ali dokle god postoji tajna akademija duha, dotle postoji i nada da će se jednom vratiti i nova industrija, i nova kultura, i nova generacija — u dolinu Ponišavlja, malu po veličini, ali veliku po ljudima.

*Prof. dr Dragan Mitić