Neverovatno je da jedna tako mala bronzana figurica, koja stane u šaku ruke, skromno položena u vitrinu lokalnog muzeja, bez turističke gužve i bez posebne pažnje kustosa – može u sebi da nosi priču veću od čitavih epoha.

„Kovač iz Vraništa“ nije samo artefakt. On je simbol, iskra, početak.

I upravo je on pokrenuo čitavu seriju istraživanja, analiza i tekstova koji su raspalili njegovu istoriju: od nalazišta i arheometalurgije, preko mitologije i likovne analize, do novih hipoteza o prapočecima metalurgije u Evropi.

Autor ovog korpusa tekstova, u kojem se već godinama preispituje zvanična helenistička klasifikacija cele jedne grupe artefakata, zauzeo je jasno polazište: da je praksa „automatskog grciziranja“ nehelenskih predmeta duboko ukorenjena – i često pogrešna.

U tom svetlu je analiziran i Kovač iz Vraništa, a demistifikacija njegove prošlosti obuhvatila je širok opseg tema:

nalazište figurine,
reviziju njene umetničke periodizacije,
mitološku, tipološku i stilsku analizu,
genezu metalurgije na Balkanu,
tragove metalurškog znanja u mikrotoponimima Ponišavlja,
rane mitove i biblijske paralele,
transfer tehničkog znanja sa Balkana ka Evropi i Bliskom istoku.

Zaključak se sam nametnuo: materijalni i duhovni temelji evropske civilizacije dublje su usađeni u Balkan nego što smo bili spremni da priznamo.

Ipak, jedno važno pitanje tek je sada sazrelo da se postavi: kako je rođen bog kovača?

Metalurške faze Balkana: vremenski i kulturni okvir

Balkan – taj prirodni most između Istoka i Zapada – bio je kolevka jedne od najstarijih i najtajanstvenijih ljudskih praksi: rada sa metalom.

Kroz milenijume, od vinčanskih rudarskih jama do bronzanodopskih kovačnica, ovaj prostor je oblikovao ideje, tehnike i mitove koji će kasnije postati evropski kulturni temelj.

Protometalurška faza (5000-3500. p.n.e.) - rudar kao prvi "posvećeni čovek"

U poznom neolitu, kada su zemlja i glina još bile osnov ljudskog stvaranja, pojavljuje se novi tip čoveka: rudar.

On prvi silazi u utrobu zemlje, na granicu života i tame.

Ulazak u podzemlje za praistorijskog čoveka nije bio samo tehnički čin — to je bio obred, dodir sa nepoznatim. Silazak u tamu bio je prvi oblik ‘inicijacije’, ondašnje ljudske zajednice su rudare gledale kao one koji dodiruju svet predaka.

Rudari su u zajednici imali posebno mesto; smatrani su ljudima koji razgovaraju sa tišinom dubina i vraćaju se sa kamenom koji svetli.

Ovde je začet prvi element budućeg mita: čovek koji ulazi u tamu, da bi izneo svetlost.

Rudna Glava - kolevka rudarskog i metalurškog znanja

Među svim praistorijskim rudnicima, jedno mesto na Balkanu izdvaja se kao arheološka svetinja: Rudna Glava.

Stara preko sedam milenijuma, ona predstavlja prvi poznati centar planskog rudarenja u Evropi.

Tu su nastajali prvi alati za eksploataciju rude, prvi sistemi ventilacije jama, prve rudarske organizacije.

Tu su živeli ljudi koji su znali da se bogatstvo zemlje ne osvaja silom, već razumevanjem.

Iz Rudne Glave, iz te tišine podzemlja, počinje put koji vodi od bakra ka gvožđu, od zanata ka mitu.

Eneolit - izdvajanje kovača kao društvene elite

Kada je čovek ovladao vatrom, kovač je postao više od zanatlije.

U eneolitu (bakarnom dobu), kovač je prvi put postao: čuvar tajne, majstor vatre, član elite, tvorac oružja, alata i simbola moći.

U grobovima se kovački alati pojavljuju kao znaci časti.

U mitologiji, kovač se uzdiže na nivo posrednika između ljudi i elemenata.

Ovo je trenutak kada kovač prerasta u mitotvorca.

Idejni proboj: vatra, zemlja i čovek - trijada božanskog stvaranja

Kako je tehnika napredovala, tako se razvijala i ideja.

Balkanski čovek je još u ranom holocenu prepoznao sveto trojstvo stvaranja: vatra – zemlja – čovek. Zemlja daje rudu. Vatra otključava metal. Čovek oblikuje.

U tom trojstvu pojavljuje se prvo shvatanje božanskog kovača — bića koje vlada elementima.

Figuralna plastika, počev od prvih ideja o čoveku i božanstvu, od Mislioca iz Hamangija, preko Kovača iz Vraništa do Henrija Mura imaju nešto zajedničko – pozu usmerenosti, transa i dele istu estetsku i duhovnu paradigmu – telo je ideogram, a materijal ne sredstvo, već poruka.

Bronzano doba - institucionalizacija kulta kovača

U bronzanom dobu kovač postaje centralna figura zajednice.

Pojavljuju se: ritualne kovačnice, svetilišta u vezi sa topljenjem metala, specijalizovana naselja kovača, obredni predmeti povezani sa metalurgijom.

Kovač više nije zanatlija — on je čuvar kosmičkog poretka.

Ovo je doba kada se rađaju temelji kasnijih kultova Hefesta, Kabira i Vulkana.

Gvozdeno doba - konačni model boga kovača

Tek sa gvožđem kovač dostiže vrhunsku moć.

Gvožđe je jače, težeg karaktera, neposlušnije — ali upravo to daje kovaču „nadmoć nad vatrom“.

U Balkanskim kulturama gvozdenog doba, kovač je: čuvar zakona, graditelj oružja, zaštitnik plemena, često žrec i posrednik između sveta ljudi i sveta sila.

To je trenutak kada se konačno oblikuje arhetip božanstva kovača.

Epilog - Balkan kao izvorna matrica evropskog mita o kovaču

Kada se povežu prve jame, prvi rudari, prve kovačnice, prvi obredi i prve mitske predstave — postaje jasno da Balkan nije samo jedan od učesnika u razvoju metalurgije.

On je njen izvor.

Priče o Hefestu, Kabirima, Vulkanu i Svarogu možda su dobile svoje oblikovane forme u Grčkoj, Rimu ili Skandinaviji.

Ali njihovi najraniji koreni, njihove arhetipske slike, njihove praiskra — prepoznatljive su baš ovde: od Timoka do Morave, od Ponišavlja do Rodopa i Karpata.

Bog kovača je, moguće, prvo progovorio na balkanskom jeziku vatre.

Zato možemo reći: ma u koju se mitologiju kasnije preselio, bog kovača je rođen ovde – gde je naučeno da iskra u tami može postati svetlost sveta.

* Prof. dr Dragan Mitić