Snaga emocija sakrivena je u životnim detaljima. U nečemu doživljenom, nečemu što nosite u sebi godinama.

Pirot jeste moja emocija, jer ga znam od fijakera, kaldrme, stare pijace u Nikole Tesle gde sam rođen, ekspresnih vozova iz Istanbula koje smo čekali na Železničkoj stanici da nas odvezu do Beograda na Sajam tehnike ili neku Zvezdinu utakmicu.

Da li se zbog toga često osetim usamljenim pred nekim novim vremenom i nekim novim generacijama koje naprosto nisu imale tu neverovatnu sreću da osete Pirot i njegove ljude?

Dovoljno.

Ovako mogu još dugo. Pričao bih vam o utakmici kada su se prvi put u Pirotu pojavili tamnoputi ljudi, fudbaleri Gvineje, kao Senegalci vojnici kada se Pirot oslobađao. Mog prvog radio prenosa, 26. novrembra 1978. godine na Stadionu kraj Nišave kada su igrali Radnički i Sutjeska.

Snaga emocija sakrivena je u životnim detaljima. U nečem doživljenom, nečem što nosite u sebi godinama.

RADNIČKI! Zašto?

Zato što je Stadion bio jedno od prvih pirotski značajnih mesta gde je Milana i mene Paun odveo. 

Hoćete sastave tima iz 1952. godine. Uroš, Čep, Ljopša...

Hoćete otvaranje stadiona, 1963. godine. Nosio sam veliku belu zastavu. Predigra mi klinci, Gec, Šilja, moj kum Saša Skobalj, Šuleja, Sika, Lola...

Bio sam kapiten u pionirima i podmlatku. Debitovao za prvi tim u Novom Pazaru kada smo ušli u Drugu ligu. Bila je 1967-68!  Radnički u svakoj veni...

______________

U nedelju, 26. oktobra u 11.15h zazvonio je telefon. Nepoznat broj.

"Dođi, idiote, na Stadion danas da mi pop...š k...c."

Prekinuo je.

Pozvao sam opet.

Drsko je rekao da je sekretar Kluba Vacić. Ponovio poruku i dodao:

"Dođi da uživam, ja sam gej!"

I opsovao.

Na putu za Stadion svratio sam u Policiju da prijavim, da dam izjavu. Bili su zauzeti, dogovor: posle utakmice.

I posle utakmice, pre KZN, momci u uniformi pitali su šta se dogodilo. Kazao sam.

Sekretara Vacića, kada sam dolazio na KZN, posle utakmice video sam u hodniku ispred svlačionice gostiju. Kada su ga policajci tražili, administrativac rekao je da ga nije bilo! Lagao je.

Izašli smo ispred, tamo ispod pokrivenog dela na izlasku na teren.

Okružen igračima stajao je direktor Kluba, Žarko Anđelković.

Pre utakmice ispričao sam mu kakav sam poziv dobio, lagao je i on, pokazivao neki drugi broj telefona svog sekretara.

Taj Žare posle meča počeo je da vređa i pitao me tu, ispred moje druge kuće:

"Ko si, bre, ti...?"

Policajci su mi rekli da se sklonim. U tom trenutku tražili su mu ličnu kartu. Šta se kasnije desilo, ne znam!

Sve rekoh.

I ove godine, kao i ranijih, nisam želeo da ćutim. Sve sam rekaoi napisao. Sve se zna - i ko je naređivao, ali i ko je ulazio u Prvu ligu.

Ove sezone odjeknulo je - Bor, ekipa kojoj su nameštali prvenstvo kroz Zonu, ušla je volšebno i u Srpsku ligu.

Dalje znate. Gradonačelnik, Ziđin, 21 kupljeni igrač, "fudbal inženjering" kako sam to nazvao.

Još jedna srpska veštačka tvorevina koja nema veze sa onim starim, pravim Klubom.

Krenuli su drsko. Davali golove rukom, pretili, putovali da plaćaju protivnike Radničkog.

Sve sam pisao! Ćutali su svi. Naš gradonačelnik nije u tom "borskom fazonu". U nedelju sam ga video konačno na utakmici.

Atmosfera toliko podignuta da je samo pitanje trenutka bilo kada će Bor da "zgazi" Radnički. Uz to, Nije bilo Kavanija, Hansa i Velje!

Sudio je naš Mitke "iz Leskovac".

Sve se završilo već rečenim. Policajci su uzeli izjave, nadam se da su sekretara našli sakrivenog u autobusu.

Konferencija za novinare bila je vrhunac svega. Naučena lekcija.

Sav pod utiskom svega, utučen, došao sam na Konferenciju, da pitam ono što je suština ovog našeg fudbala.

Da li će ovakav Bor i slični doneti bolje fudbalu, ili će nas Albanija pobeđivati, a Englezi puniti? To nikada nije bilo.

Moje pitanje bilo je jasno.

Gde je linija?!

Da li, treneru i kapitenu, imate neki osećaj neprijatnosti kada gledate šta se sve događa oko vas?

Da li igrate fudbal ili su vas poslali da budete deo plana gaženja "preko leševa" da bi se stiglo do pesme u svlačionici, ali i provokacija sa terena našem treneru i gledaocima!

Teklo je tako, da su i predstavnici Radničkog, koji su se inače van treninga i utakmica žalili na sve ono što doživljavaju, puni neke snishodljivosti govorili o utakmici.

Ne, ljudi, suština nisu samo ovih 90 minuta. Suština je svuda okolo.

I poslednji deo ovog tužnog eseja o nečemu što se navodno zove "srpski fudbal":

Ne, ne očekujem ni ja, ni ljudi koji vole Radnički i pošteni fudbal, da Radnički bude Bor!!! Ma, ne... ni Trajal, ni Dubočica, ni Dinamo Jug itd.

Očekujem da Radnički, kao nekada, bude Klub koji će se poštovati, o kojem će brinuti i grad, ali i naši sugrađani.

Radnički koji će biti gord, jak, hrabar, direktan u istini koju će braniti!

Bilo je i onih, makar nekoliko stotina njih, koji su napunili pokrivenu tribinu i pokazali da bi se vratili na Stadion. Ali - da krene, ne samo igra, već da imaju nadu da se nešto može učiniti, promeniti!

U ovom trenutku, u ovom vremenu, u ovakvom odnosu prema Klubu koji nam je brend koliko i kačkavalj i peglana, neće nam se snovi ostvariti.

Zbog stanja i ponašanja ljudi u fudbalskoj Srbiji, ali i zbog neke naše urođene snishodljivosti, saginjanja, neke melanholije, ali je okretanja nekim drugim, navodno važnijim životnim detaljima. I dalje će nas šamarati, i dalje ćemo okretati obraze na jednu i drugu stranu, da se bolje namestimo i... ćutati.

Gde nestadoše decenije radosti velikih pobeda, gde nestadoše naši fudbalski snovi i idoli, gde nestade naša životna navika da budemo bolji?!

Sa Stadiona sam se sakrio u svoj svet i duboko zamislio - da li ću i kako dalje, zašto i sa kim... protiv koga?

Sve smo dozvolili i svima pustili da otimaju srpski fudbal za sebe, a da bar malo ne zaličimo na Dragana Nikolića, na Šuleju, Ćamila, Trefa, na ljude koji su se uspravljali, ne dozvoljavajući da nas tuku!

U nedelju, posle svega što su prethodno radili, došli da nam tuku i dušu, ugled, ali i obraz i nadu!

Ne zato što su bolji, već zato što su drski, bezosećajni...

Zato što se tako sme i može!

Daleko od fudbala kojeg volimo odvajkada!

I dokle tako?!