Pirot: Radnički - Jedinstvo (Paraćin) 1:5 (0:3)

Radnički: Stepanović, Stojanov,( Bstočanin )B.Mančić, Tolić, Petrov (Milanović ) , Dojkić, Radivojević, Stojanović, N.Mančić, (Apostolović)  N.Petrović, (Sekulić) Ristov

Sudije : Jovan Bojčić (Niš) Aleksandra Kostić (Niš) Andrijana Ćirković (Niš)

   To se u dugoj istoriji ovog Kluba nije dogodilo.

Izvesni sudija Bojčić rešio je utakmicu za 14 minuta.

U 3. minutu pobegao je fudbaler gostiju. Dojkić i Petrović bili su u liniji. Dojkić je startovao, izbio loptu iz nogu protivnika, ovaj je jauknuo, "čulo se do neba" i Bojčić je najboljeg fudbalera Radničkog poslao u svlačionicu. Na poluvremenu su neki gledali u kameru. Petrović je pola metra bio iza Dojkića!

3.minut Bojan Dojkić crveni karton!

U 8. minutu sudar dvojice igrača pred golom Radničkog, Bojčić je pokazao na penal.

8. min. Gol Pavlović 0:1 penal !!!

Šok na terenu, a i na tribinama. 

Domaći nisu mogli da dođu sebi, a već se rezultat promenio.

14. min. Gol Stanisavljević 0:2

Krenuli su domaći koliko ih je moć, koja je već tinjala, nosila na gol gostiju. Ono "grlom u jagode” im se osvetilo. Greška, kontra, dva igrača Jedinstva sama i to je 2:0.

E onda je zaista usledila inicijativa koja je kažnjena početničkom greškom očigledno nedovoljno naučene Aleksandre Kostić, pomoćnice glavnom Bojčiću.

Lopta je upućena na levu stranu, Radivojević jeste bio u ofsajdu, ali ne i Stojanović, koji je primio loptu i krenuo ka golu. Gospođica "iz Niš" je podigla "motku" i lupila domaće igrače kada se činilo da ipak, onako osakaćeni, mogu do gola.

45. min. Gol Pavlović 0:3

Sve isto! Grešku u sredini terena koriste gosti i Pavloviću nije bilo teško da Piroćance kazni i, što kažu naši "na mrtvo kuče nož vadi".

Deset minuta pre kraja prvog dela igru je napustio zbog povrede ruke i drugi štoper Novak Petrović, što je za Marka Vidojevića bila još jedna muka!

Zvižduci na poluvremenu, osetilo se razočarenje. Jeste Radnički danas bio totalno nemoćan, ali, kada je visoki centarfor Stanisavljević glavom u 54. minutu dao četvrti gol, svima je na stadionu postalo jasno.

Sumrak! Strahovito osećanje koje ovaj stadion ne pamti.

Gledao sam nemoćnog Marka Vidojevića. To je ono, kada nema rešenja, kada na klupi nema pomoći. Setio sam se početka priprema i dvanaest igrača koje su mu spremili predsednik i administrativac u odelu, od kojih četiri, pet omladinaca i kadeta, tri, četiri iz zonaških timova.

Predsednika niko ne zna, sekretar je sav u paučini gore na veznom traktu. Fudbaleri ljuti. Porodice treba da ishrane, a nema para!

Priznajem, nije trebalo da dolazi ovaj čovek. Odličan stručnjak. Grad zna. Ovi stariji pričaju. Dali neke pare trinaestorici igrača. Ostali ništa. Ta deca imaju roditelje, pitaće ih, treniraju naporno.

……………………………………….

I onda sam pukao!

Izviniću se svima vama. Ljubav je to. Radnički je moja porodica. Drhtao sam kao i mnogi od vas na tribinama!

Izašao je taj u odelu da, ni sram, ni oči što bi rekli stariji, izašao da menja igrača. Umesto da se nabije tamo ispod sajvana i ćuti.

Viknuo sam!

Kući! Šta ćeš ti ovde.

Nastavio sam…

Dole su bila dva, tri člana Uprave.

Svi vi kući. Što dalje od Radničkog. Okrenuo se predsednik. Ne znam šta mu nije bilo jasno!!!

Tišina na tribinama. Samo se čuo moj glas.

Da li nisam smeo?! Izvinite! Znamo se, jedna smo velika porodica!

Verujte, morao sam.

Čovek sam koji voli Radnički i, na kraju, neko ko ne može da trpi i ćuti.

Oprostite, kriv sam.

I možda prvi put u životu, od 1978. godine otkada pratim Radnički, kada sam 26. novembra u 13:30 prvi put u životu sa stadiona prenosio Radnički – Sutjeska, ustao sam i u 65. minutu otišao sa stadiona.

Pre mene, moj kum, bivši centarfor, uznemiren, prošao je pored mene i rekao mi: Ne mogu da izdržim!

……………………………………………………………………………….

Nikola Pejčić, najbolji generalni sekretar u istoriji Kluba, zajedno sa čuvenim Jovanom Simonovićem, javio mi je: 5:0 za Paraćin. Strelac Lazić u 75. minutu.

I da vam kažem, čekam kraj.

Nema ovde krivice do tih momaka dole. Nema krivice ni do Marka, drugog Marka – Mančića, koji se vratio u klub, ni Džune, Bakija…

Ovde su krivi oni koji su kroz godine polako sahranjivali Radnički. Od onih što su prodavali Kamenovića bud zašto. Do danas! Dugovi su se selili iz sezone u sezonu.

Vladan Vasić je danas gledao prvo poluvreme i otišao. Ako je nešto video, a video je, ako je nešto razumeo, treba da reaguje. Radnički mora da nastavi. Radnički mora da živi. Napraviće Marko za proleće tim, ali mora da ima sa kim da to radi i čime.  Radnički u ovom trenutku ima malo toga. Ova sezona i neka bude zaboravljena.

Ovih 400 - 500 ljudi i ono malo hrabrih i upornih Pirgosa. Sve ovo, već sutra treba da se što pre skloni, od ono dvoje koji koštaju klub koliko tri momka koji nisu primila ni dinara, pa do nazovi uprave u kojoj se samo Saša Pop jede kao lebac. Tu je i bivši predsednik Zoran Nikolić, koji nije okrenuo leđa.

I nikooo!

Niko više.

Javio mi se Ninko Pejčić. Otišao je i on deset minuta pre kraja. Pozvao me za nekoliko minuta. Završeno, 5:1, evrogol postigao je dečkić iz Partizana, Darko Stojanović, rodjen 2003. godine.

Neka ovo bude i neka uteha.

Ne samo gol. Već i to da će se ipak, neko od naslednika pojaviti!

……………………………………………………………

To je, prijatelji Radničkog u Pirotu i širom Srbije.

Ne može da se zaboravi.

Setiću se i onog: Što te ne ubi, to te ojača!

Da se nadamo, Imamo prava na to!

Sledeće kolo: