Subota, 19. decembar, pre podne. Nasmejalo se jesenje sunce. Krenuo sam "Krug dvojkom" ono što često spominjem. 

        Kej, Pijaca, Golemi mos', trgovi, "Peti kongres", Danila Kiša, Kej, pazarska, drugi ring, tijabarska strana, Kej do Gazele, Beg bašta.

     Tu na trgu, "ispod Radija", tako smo nekada govorili, još izdaleka, tamo od Rojala, video sam čoveka koji sedi na stoličici. Blizu njega mlada mama, tata i mališan u maminim rukama.

     Predivni zvuci gitare, čovek "u najboljim godinama" dve, tri godine mladji od mene (aha?) stavio kutiju u koju su prolaznici, kako ko, stavljali novac, svirao je za svoju i našu dušu. Za malog, mamu i tatu, najpre.

    Mališan je pevušio,  makar i osmehom s majkom. Svo troje su otišli. Ostao sam da popričam sa čovekom. Nije želeo da govori pred kamerom. Živeo je na Kosovu. Ima suprugu i dvoje (čini mi se) dece.  Došli su u Vranje.

 Porodica je tamo, on putuje Srbijom, na trgovima svira, šalje novac, traži prenoćište. U Pirot je došao u petak, ostaće do nedelje.

 Pitao sam ga kako mu je u Pirotu?

-          Poslužilo me vreme! Piroćanci su demantovali sve viceve. Skoro da nema ko da ne pridje i ostavi novac. Dobar narod. Zastanu ovde, pričaju sa mnom.

 Mladji je od mene, mada, kada smo "razmenjivali lične karte" podmladio me, na čemu sam mu bio zahvalan. Šta za tebe, pitao me. Ajde nešto iz našeg vremena.

       Eee, iz našeg vremena, uzdhnu, podiže kačket, udari prve tonove i krenu:

    Nastavio sam "dvojkom", iskreno, uvek su me dirali u dušu ljudi koji poklanjaju muziku, osmeh, po kiši, snegu, na suncu, odjekuje njihova pesma. Pevaju, sakrivaju tugu i žive. Svaku ruku koja krene ka onoj kartonskoj kutiji blagosilja. Pogleda ljude u oči i zapeva.

  Peva tugu, koja ulazi u srca slučajnih polaznika.

  I tako, do sledećeg jutra, novog dana i nekog drugog trga gde će ga borba za život porodice odvesti.

   Poštovanje, dobri čoveče!

 Pevaj!