Pod "teretom" brojnih događaja protekle sedmice,  krenuo sam da se "ispovedam"!

   Da, dobro ste razumeli !  Kanal naše jedine istine. Taj ,,kanal smrti,, ( grub naziv ) izazvao je  i dalje izaziva u mnogima od nas bunt, protest…

 Tražimo pravdu.

U subotu, 22. februara  naše dete, mala Andjela Mančić, učenica trećeg razreda Mlekarske škole , imala je samo 17 godina, pala je u bujicu  hladne planinske vode, i nestala u talasima ostavljajući bolan trag u porodici, njenoj školi, medju našim ljudima.

  Samo  dvadesetak dana kasnije Masher Malikzad (nema punih 19 godina, pobegao od strahota u njegovom Avganistanu), pao je u nabujalu vodu, želeći samo da natoči flašu vode,  da se on i  dva brata osveže posle dugog pešačenja prugom od Dimitrovgrada do Pirota.

……………………………………………………

Svežina i miris poslednjih cvetova  lipe osećao se na Keju.

 Ljudi nije bilo.

Čak i onih koje sam sretao veoma često.  Meni bliskih! Dole na ,,petom brzaku", jedan čovek spremao se da skoči. Konačno!

   Gde je ovaj narod?

    Kao da ih je  hladna voda  ovih vrelih dana oterala  da  mir i prijatnost  pronadju  na nekom drugom mestu.

 Ko je koga napustio posle toliko decenija?!

  Začudo i ribara malo. Da li je emocija nestala?

Ovo je moja osamnaesta ispovest.

Zastao sam da govorim!  U  daljini,  video sam čoveka u crnini.  Sišao je s bedema  i krenuo na ovu stranu.

Sa Goranom Mančićem  sam se ranije često čuo. U poslednje vreme jednom, dva puta oko spomenika.  Rade ga Cvetkovići. Početkom avgusta će biti postavljen.  Treba sakupiti novac.

Njegov jecaj  kao da je nadjačavao huk vode. Bol, tuga koja se ne objašnjava. Ne postoje reči. Samo se oseća.

Nastavio sam.

Ne postoji više nijedan razlog  da se zastane.  Otišlo je toliko daleko , da nema povratka. 

Do istine se mora da dodje. Nema pomirenja sa sudbinom.

Ako se borci za planinske potoke, rečice i reke, onako zdušno bore, (bravo ) kako da mi, nas 50.000 ljudi u ovom gradu,  zbog nas i u ime generacija kojih više nema, zaćutimo i dozvolimo  da nam ukradu reku, naš spokoj, zarad ne znam koliko kilovata u satu.

Da, uloženo je mnogo para,  ali, da li je kraj te reke rodjeno na stotitine hiljada duša! Radovalo se, volelo … Živelo

Dok sam razgovarao sa samim sobom ( da li sa nekim od vas )  otac male Andjele nastavio je da briše suze , sliku  male Andjele.

Teški su mi uvek bili ti odlasci. Ustvari, ne volim ih u životu! Unose nemir ! Bilo kakvi. 

Dogovorili smo da se vidimo narednih dana. Spomenik će biti završen oko prvog, šest bolnih meseci je 22. avgusta.

   …………………………………………………………….

Planirao sam da, kada ,,zaladi,,  odem na Šulejin brzak . Da  se konačno vidim s Nišavom.

 Nije mi se dalo. Ma ne, nisu  nam dali. Poslao mi Miško, moj prijatelj u 19,16 tačno ovaj snimak. Da li je moguće!? Rade ponovo! A ja se ponadao da će nam bar vikend dati!

  Bujica je ponovo krenula.  Prekidam tekst. Idem da snimim. Tu mi je, blizu.

………………………………………………………………….

    Prošla je ova nedelja nekako. Nestrpljivo čekam sledeću. Čekam odgovor iz Srbijavoda, čekam odgovor od Vladana Vasića, možda će se i gospodin Milorad Grčić odlučiti da nešto kaže, pošto će mu Ivana još večeras poslati mejlom ovaj post.

   Očekujem i potpredsednicu Vlade prof.dr Zoranu Mihajlović da odgovori na gradonačelnikovo i moje pismo! Obećali su. Kažu, zainteresovala se!

   Očekujem da se jave moji advokati Jovica Todorović i Srdjan Mitić. Pitaću i  stručne ljude.

   A potom kreće potraga.

   Tražiću dokumente. Neću o njima. Neka…

Imam i  neke savremenike.  Profesor Davor Lazarević je radio brošuru o istorijatu HE Pirot. Poslao mi je u PDF.

I dalje tražim pukovnika Ivana Aleksića i Miodraga Ivankovića, bio je visoki inženjer u ono vreme u HE Pirot.

  Neka sve ovo bude poziv i svima vama  koji nešto znate.

A onda ćemo dalje!?