Poštovani gospodine uredniče,
Zahvaljujući mojim sudbinski neraskidivim vezama sa Ponišavljem, i pored toga što živim i radim u Švajcarskoj, do mene uredno stižu tekstovi, eseji, koje objavljujete u blogu „Filigranija duše Ponišavlja“ vašeg saradnika prof. Dragana Mitića. Već duže vremena osećam potrebu da Vam se javim sa svojim komentarom u vezi Vašeg izbora tekstova i uređivačkog stava oko tih tekstova.
Esejistika prof. dr Dragana Mitića nije okrenuta prošlosti radi prošlosti. Ona traga za smislom zavičaja, nastojeći da zaboravljene ljude, predele i događaje vrati u živo kulturno pamćenje.
Moj osvrt na profesorove tekstove je ispao obiman, pa Vam zato šaljem samo prvi deo koji se odnosi na njihov književno-kulturološki aspekt. Ukoliko smatrate da je tekst saobražen sa Vašom uređivačkom politikom, molim vas da ga objavite kao reagovanje čitaoca. Takođe, ukoliko ste zainteresovani za drugi deo koji se odnosi na eseje o istorijsko-arheološkom nasleđu i razvojnom potencijalu kao i rušenju helenocentričnih dogmi, ovaj tekst mogu poslati naknadno.
Srdačan pozdrav,
Mirjana Prokić

Život i rad u Švajcarskoj, u kantonu Nošatel — na onoj prefinjenoj raskrsnici gde francuski jezik svojim jasnim, kartezijanskim strukturama precizno imenuje svet, a tradicija satnog mehanizma uči čoveka da ceni svaki zupčanik prošlosti — nameću posebnu vrstu optike. Švajcarska kultura nas uči da ne postoji „periferija“: svaki planinski izvor, lokalna kovačnica ili prastari toponim ovde se neguju kao univerzalno evropsko dobro. Zato, posmatrano sa ove distance, kroz prizmu profesora srpske književnosti i prevodioca, tekstovi i interdisciplinarni opus prof. dr Dragana Mitića ne predstavljaju samo lokalnu hroniku. To je vrhunski intelektualni čin, vizionarski manifest i budilnik za našu kolektivnu svest, koji Ponišavlju i celom Balkanu vraća status tehnološkog, duhovnog i mitskog srca Evrope.

Upravo u tom svetlu, kroz jedinstveni autorski metod — spoj inženjerske, profesorske egzaktnosti tehničkih nauka i prefinjene humanističke i filološke intuicije i znanja — dr Mitić hirurški precizno dekonstruiše evrocentrične dogme. Njegovo krunsko svedočanstvo i prepoznatljiv stil nagone bronzu, glinu i kamen iz zaboravljenih muzejskih vitrina da progovore sopstvenim, autentičnim jezikom.

U samom središtu ovog buđenja stoji mitska slika koju profesor Mitić tako nadahnuto priziva u svojim esejima: ptica feniks i arhetip kosmičkog jajeta koje simbolizuje večito, neprekidno novo rađanje sveta. Poput feniksa koji se uzdiže iz pepela, Ponišavlje kroz profesorovo pero doživljava svoju duhovnu i intelektualnu renesansu. Slobodno se može reći da u našem vremenu upravo profesor Mitić, nastavljajući prosvetiteljsku nit Svetog Nikete Remezijanskog, produhovljuje, budi i iznova osvešćuje naš narod, podsećajući ga na pradavnu iskru života skrivenu u sopstvenoj zemlji.

Kulturološko i duhovno nasleđe regiona Bele Palanke: Pomeranje kanona i živa vera

Ova materijalna i mitska svedočanstva pronalaze svoj direktan nastavak i u sferi duhovnosti. Kao filolog i profesor književnosti, u ovim tekstovima prepoznajem izuzetnu dramaturšku i poetsku strukturu. Profesor Mitić posmatra veru i umetnost u Ponišavlju ne kao skup suvoparnih pravila, već kao živo, evolutivno iskustvo koje je postojalo pre nego što je kanon propisan kao norma.

Sveti Niketa kao stožer evropske duhovnosti: Na tim temeljima, autor podseća da je Ponišavlje hristijanizovano još u V veku kroz misionarenje Svetog Nikete Remezijanskog. Kada je Dom German Moren 1894. dokazao da je svetski poznatu odu Bogu Te Deum laudamus („Tebe Boga hvalimo“) ispevao upravo Niketa iz Remezijane, ime ove varoši trajno je upisano u temelje evropske kulture (himna je pratila Jovanku Orleanku i inspirisala Verdija i Mokranjca). Uz cara Konstantina i caricu Jelenu, Niketa čini trijadu koja je Ponišavlje učinila „nepriznatom kolevkom hrišćanstva“.

Jezik saobražen priči — fenomen fresaka: Ta neposrednost vere reflektuje se i u sferi vizuelnog, gde profesor Mitić analizira anomalije i odstupanja na freskama u Staničenju, Sukovu, Rsovcima i Donjoj Kamenici, dokazujući da to nisu slikarske greške, već dubok dijalog sa svetim. U Staničenju, krila anđela nisu puki atribut, već postaju jezik funkcije i atmosfere: eterična i svetlosna kod Arhanđela Gavrila u „Mironosicama“ (tišina Vaskrsenja), snažna u „Blagovestima“ (kosmička objava) i teška kod Arhanđela Mihaila (vodič duša). „Ćelavi Isus“ u Rsovcima, krilata Bogorodica i psofalni (psoglav) Sveti Hristofor u Sukovu svedoče o živom pamćenju pradavne ranohrišćanske ikonografije.

Književne mikrosredine i odbrana lirike: Iz istog tog izvora nepatvorene, lokalne osećajnosti proističu i eseji o zbirci „Sanjivi svici“ Svetislava Živića i fenomenu književnog kluba i časopisa „Navissus“ (reprint „Veliki svetlaci“) iz 1967/68. godine, koji predstavljaju prelepu odbranu intimne, nenametljive i zavičajne srpske lirike bez cinizma. Profesor nas podseća na vreme kada književnost nije bila komercijalni projekat, već prostor duhovnog zajedništva i unutrašnjeg kulturnog života, gde priroda (vrbe, mesec, svici) aktivno učestvuje u ljudskim osećanjima, srodno poetici Dobrice Erića i narodne lirike.

* Mirjana Prokić