Smatramo da ćemo objavom ovog zaista stručnog, analitički veoma dobro uradjenog teksta, doprineti detaljnijem pristupu ovoj, smatramo ne samo zanimljivoj, već bitnoj temi!

Pirotskim govorom, dijalekom, bavili su se u naučlnim radovima mnogi lingvisti. Mi Piroćanci, doživljavali smo ga svakodnevno i bili svesni razlika .

 Brojna štiva napisana su na dijalektu, što se smatram i pravim bogatstvom kada je ovo podneblje u pitanju.

  Izjašnjavam se punim imenom i prezimenom, da sam imao svoje lično i objašnjenje i doživljavanje pirotskog govora.

 Delio sam ga na stari pirotski, gradjanski govor, i govor  u knjigama, tekstovima  u kojima je "oratil" Mijalko rasnički.

Mirjana Igić, nekada Jonić pisala je onim građanski dijalektom. Posle smrti, njena kći  Ivana Igić Obradović, nastojala je da sačuva lik i delo svoje majke. Njen rad  razumeo sam  ne samo  kao rad zbog  toga što  se radi o njenoj majci, već  kao proizviod  njenog interesovanja za pirotski govor, što je ujedno i izuzetno bitan nastavak  rada  posle upokojenja njene majke Mirjane Igić.

Potpuno slučajno je i to da smo po majci Mira i ja veoma blizak rod, jer sam i zaista  uvek bio poštovalac svega što je radila.

 Iz istih razloga i na još konkretniji način, nastojaćemo da na našem Portalu pratimo i rad vredne profesorke Ivane Igić Obradović.

 Evo prvog primera!

Mirjana Jonić Igić - čuvar pirotskog građanskog govora

Pod pojmom „građanski govor“, u kontekstu Pirota, najčešće se podrazumeva specifična, delimično modifikovana varijanta pirotskog govora, odnosno timočko-lužničkog dijalekta, koja se istorijski razvijala u samoj urbanoj sredini grada Pirota.

Dok je autentični seoski govor, naročito u selima Stare planine i Visoka, zadržao najarhaičnije jezičke crte i izrazitu redukciju padeža, stari pirotski varoški, odnosno građanski govor, razvijao se u drugačijem okruženju. Bio je to spoj tradicionalne torlačke jezičke osnove sa uticajima gradskog načina života, zanatstva, trgovine i čestih susreta sa drugim kulturama.

Pirot je bio grad razvijene čaršije, zanatstva i trgovine. Ćilimarstvo, grnčarstvo, terzijski i drugi zanati nisu oblikovali samo privredni život grada već i njegov jezik. Zato je stari građanski govor bio bogat rečima orijentalnog porekla, naročito onima koje su označavale pokućstvo, odeću, hranu, zanate i društvene odnose u staroj pirotskoj varoši.

Ali njegova osobenost nije bila samo u rečima.

Postojao je i onaj prepoznatljivi "gospodstveni" ton stare čaršije

Za razliku od grubljeg seoskog govora, stari pirotski građanski govor odlikovali su specifična melodija, mekša i uglađenija intonacija, poseban ritam rečenice, način oslovljavanja i upotreba lokalnih fraza koje su bile svojstvene varoškoj gospodi, zanatlijama i trgovcima.

Oni koji su uz taj govor odrastali pamte nešto što se teško može objasniti samo gramatikom i rečnikom: njegovu melodičnost, ritam, duhovitost, meru, način obraćanja drugom čoveku — čitav jedan duh varoši.
Iako su grad i okolna sela delili istu jezičku osnovu, razlike su postojale. U gradskoj čaršiji jezik se oblikovao kroz trgovinu, zanate, porodični i društveni život, dok su se u selima čuvale druge lokalne osobenosti i ogromno bogatstvo narodnog izraza.

Svaki od tih govora podjednako je dragocen, jer svaki čuva jedan deo istorije pirotskog kraja.

Ali stari građanski govor imao je svoju neponovljivu melodiju i svoj poseban svet.

I danas gotovo da više nema ko da ga prenese novim generacijama.

Upravo taj govor od zaborava je sačuvala Mirjana Jonić Igić, novinar, književnik i publicista, rođena u staroj pirotskoj građanskoj porodici.

Ceo život beležila je ljude, njihove priče, uspomene, stare fotografije, običaje i, možda najvažnije, onaj autentični pirotski govor koji je danas skoro nestao.

Njen deda, Mladen Jonić, poznat kao Marko Činče, bio je pirotski terzija i vlasnik četiri dućana, a baba ćilimarka. Uz njihove priče Mirjana je odrastala upijajući jezik, običaje, humor, porodične odnose, navike i duh jednog Pirota koji je već tokom njenog života polako nestajao.

Ono što je od svojih predaka nasledila, nije dozvolila da nestane zajedno sa njima.

Pretočila je taj svet u svoje književno delo —„Male gradske priče“ i komediju „Testament“ — ostavivši budućim generacijama dragoceno svedočanstvo o životu i govoru starog građanskog Pirota.
Zahvaljujući njoj, jedan Pirot koga više nema i dalje živi u njenim knjigama.

Kao što je Bora Stanković u „Koštani“ sačuvao dušu starog Vranja, a Stevan Sremac u „Zoni Zamfirovoj“ i „Ivkovoj slavi“ oživeo stari Niš, tako je Mirjana Jonić Igić svojim delima sačuvala glas, duh i jezik stare pirotske varoši.

Koliko je značajno to što je pisala pirotskim govorom?

Možda je upravo to najvažniji deo njene zaostavštine.

Jer jezik nikada nije samo skup reči.

Jezik čuva način na koji su ljudi mislili. Kako su se šalili. Kako su voleli. Kako su se svađali i mirili. Kako su vaspitavali decu. Kako su dočekivali goste. Kako su razgovarali sa starijima. Kako su živeli u porodici i u čaršiji.
Ali jezik čuva i nešto još dublje — njihovu veru i duhovno pamćenje.

Čuva kako su poštovali praznike, kako su išli u crkvu, kako su postili sredom i petkom i velike postove, kako su veru, običaje i porodični red prenosili sa roditelja na decu.

U Mirjaninim pričama nisu ostale sačuvane samo reči. Ostao je sačuvan čitav jedan način života — svet u kome su vera, porodica, red, čast i tradicija bili duboko isprepleteni.

Ako jedan takav govor nestane, nećemo izgubiti samo reči. Izgubićemo deo identiteta i duhovnog pamćenja Pirota.

Značaj stvaralaštva Mirjane Jonić Igić prepoznali su i velikani naše kulture

Matija Bećković je upravo zbog toga njene knjige uporedio sa „škrinjama u kojima je sačuvano blago pirotskog govora“, dok je naš poznati teatrolog Jovan Ćirilov posebno isticao vrednost komedije „Testament“ kao delo koje čuva jezik koji je skoro nestao.

Mirjana Jonić Igić nije samo pisala o starom Pirotu. Ona ga je sačuvala

Sačuvala je njegovu dušu, njegove ljude, njihov govor, njihovu veru, običaje, humor i način života — da jedna varoš ne ostane samo izbledela fotografija i uspomena onih koji su je pamtili. I tu leži istinska veličina njenog književnog nasleđa.

Ali njeno delo se ovde ne završava. Kao njena ćerka, osećam i ljubav i obavezu da nastavim ono čemu je ona posvetila život — da čuvam od zaborava stari Pirot, njegove ljude, priče i govor.

U pripremi je novo, bogato izdanje „Malih gradskih priča“, knjige koju čitaoci već godinama traže i koja je odavno nedostupna. Posebnu vrednost te knjige daje i to što mnogi čitaoci u njenim pričama prepoznaju svoje dedove, bake, pretke, stare porodice, kuće, ulice i uspomene koje su se prenosile s kolena na koleno.

Zato „Male gradske priče“ nisu samo svedočanstvo o jednom vremenu. One su deo živog porodičnog i gradskog pamćenja Pirota.

Moja želja je da knjiga ponovo dođe do čitalaca u izdanju dostojnom Mirjaninog dela i sveta koji je u njoj sačuvala, ali i da njeno književno nasleđe nastavi da živi, da se čita i prenosi novim generacijama.

O fotografijama: To su mama i deda Joca sa šeširat. Jovan Jonić, sin terzije Mladena Jonića koji je držao terzijsku radnju gde je danas mesara Mino na Guševici. I još 3 radnje, druga je odmah do mesare Mino gde su prodavali lampe, pa je tu bila piljara, treća je prekoputa mesare Mino gde je Piroćanac i četvrta od kovača uličicom bočno do keja tu su mu bile mašie za šivenje i 40 radnika je radilo. Sve je to oduzeto posle rata i nana je pričala, mamina baba, odnosno žena Mladena Jonića da je roba koju su odneli vredela više od četri dućana.

Ivana Igić Obradović