U meni živi to osećanje, noseći u sebi prošlost, da tragam za detaljima nastojeći da ih sačuvam. Uzbuđen sam kada podsećam na ljude koji su kroz vreme ostavljali dubinu svojih dela, setan sam kada pričam o Sarlahu, kermesu, ploči, o Keju i Nišavi, Sedmom, Šulejinom, Petom brzaku. O fijakerima u kojima smo se sa vraćali sa Železničke stanice noseći uspomene sa derbija Zvezda – Partizan ili Sajma tehnike u Beogradu na koji su nas, po tradiciji, vodili...

Šetajući gledao sam kako nestaje prošlost  u ruševinama starih kuća tu pored Keja, tamo u Senjaku...Gradi se neki novi Pirot. A, ljudi? A događaji? A običaji?

Niška ulica!

Sakrila se na kraju Tijabare, uz samu prugu. Kolovoz tesan, "slomila" se sve tamo do Progresa. Trotoara skoro da nema!  

Kada bi ljude koji žive u ovoj ulici pitali:

Kako spavate, vozovi stalno prolaze?

Odgovarali bi šeretski!

Naučili smo red vožnje i spavamo mirno. Samo se okrenemo sa jedne na drugu stranu i nastavimo!

U komšiluku su bile dve velike fabrike. Stari Tigar i tamo na kraju Progres. Danas se u Starom Tigru ne čuju mašine, a Progresova Ciglana ne postoji. Neke od zgrada uzeli su neki privatnici, a "Stadion kraj Ciglane", kako smo ga zvali, sav je u korovu, a od svlačionica ostali goli porušeni zidovi.

I Niška ulica polako gubi svoje "mirise". Mešala su mi se osećanja. Tužne, napuštene kuće, nove, ove moderne prkose prošlosti gledajući u nova neka vremena.

Starina je sve manje, naslednici napustili kućice svog detinjstva, otišli, ili su došli neki novi, kupili, porušili i izgradili nove, moderne s velikim terasama i travnatim, lepo uređenim dvorištem.

U ponedeljak, 15. decembra, vodim vas u Obilićevu ulicu!