Boldirani kurziv

Pustio sam da prođe nekoliko dana. Očekivao sam reakcije. Tokom godine, veoma često, predstavnici nekih klubova, da li treneri, sportisti ili predsednici, žalili su se da su tamo “neki drugi” dobili više. I onda govorili da im je predsednik u vladajućoj stranci, da mu je taj i taj kum, ovaj rođak, onaj...

Prošlo je desetak dana od objavljivanja traženog izveštaja. Postavio sam 16 pitanja, a mogao sam još toliko. Izbegavao sam konkretne primere, klubove, nazovi klubove, udruženja, privatne klubove, jedan čovek jedan klub... Ima tu i pojedinaca koji su bili i treneri i predsednici i blagajnici i vođe puta i računopolagači.

Odgovor na naš zahtev: Za sport i omladinu odvojeno nešto više od 260 miliona dinara. A, kako se delio?

Sve pod onom devizom: neka se deca bave sportom. Nek se pleše. I onda kada se sa nekih takmičenja vrate sa po 20-30 medalja, čovek bi da se pita, kakva su to takmičenja bila, kakav je kvalitet, da li su to naši zaista postali pravi šampioni.

Hvalio mi se pre desetak godina jedan tata:

Moj sin osvojio treće mesto u slalomu. Doneo medalju! 

Bravo! Kad pogledam sutradan rezultate u trci gde je dete osvojio broznanu medalju, bila tri učesnika.

To je jedan detalj. Medalje, medalje, medalje... A rang takmičenja, a broj učesnika? Kontinuitet, a gde su ti “šampioni” za dve, tri godine?!

Ko su ti klubovi? Ko ih je osnovao? Koga imaju u rukovodstvu, gde se takmiče, da li imaju sve selekcije? Da li su u pojedinačnoj ili ekipnoj konkurenciji? Koliko takmičenja imaju u sezoni, koje kategorije imaju u klubu? Da li su amateri, poluprofesionalci, profesionalci? Kakva je tradicija u tim klubovima? Na kom nivou u Srbiji su ti sportovi? Gde su nam reprezentacije, gde su nam najjači klubovi? Gde je i u kom sportu teže osvojiti medalju? U kakvoj konkurenciji? Koliko Klub ima trenera, sa koliko selekcija se takmiči, kakva je organizacija...? Kakva je prošlost tih klubova? Da li su bili u visokim rangovima takmičenja ili su imali u pojedinačlnim sportovima srpske šampione itd.

Ko, ljudi, donosi odluku i ko deli pare “kapom i šakom”?! Da li se radi o nekakvoj Komisiji ili to dođe na sto Glavnom, pogleda kako je delio pare prošle godine i onda, na osnovu rekla-kazala, ili vere u priče nekih njemu bliskih ljudi, povećava ili smanjuje?!

Uvek to spominjem. Kada su Fića i Joca bili u SOFKI, znalo se i nekakvi kriterijumi su postojali. Rang takmičenja, broj takmičara, broj nastupa, treneri, rukovodstva, poslovanje...

Živo me interesuje, voleo bih da vidim te ljude koji “lome kolač” i određuju sudbinu pirotskog sporta. Ko su, ko ih je “gurnuo”, da li su se bavili sportom, “šutnuli mačku s praga”, odakle znanje da odlučuju, da li prate klubove, da li odlaze na utakmice, da li znaju u kakvim rangovima se ekipe takmiče? Da li su svi “korisnici” dostavili izveštaje, planove? Dajte članove Komisije i onda će biti dovoljno rečeno.

Čuo sam da se priprema Strategija razvoja sporta. Odmah pitam, ko pravi osnovne teze, ko je u toku da može da proceni na osnovu dosadašnjih rezultata, recimo za poslednjih 20 godina, hajde toliko, ko može da napreduje, ko je dobro organizovan, koji sportovi u Srbiji imaju rezultate i uslove za razvoj?

Šta se želi? Masovnost, kvalitet, što više dece... a kakvi su ciljevi i mogućnosti klubova?

To sakrivanje iza masovnosti je pravi bumerang. Pirot nije akademski grad. Naša deca se interesuju za sport do određenog doba. Kasnije ih je sve manje i interesovanje opada. Deca žele da imaju svoje uzore, da idu na utakmice, da prate takmičenja i da žele da jednog dana budu šampioni, budu prvi u klubovima koji imaju uspeha.

I večiti problem: “našta deca”! Kakav je rad u klubovima? Koliko je košarkaša u poslednje vreme izašlo iz mlađih selekcija, koliko fudbalera? Da li imaju ti klubovi dovoljno para za visoke rezultate? Za kvalitetnu organizaciju rada sa mladima? Da li za ostvarenje ciljeva dobijaju dovoljno para? Dovođenje dobrih košarkaša, fudbalera je neminovnosti ukoliko se žele rezultati. Samim tim, potrebno je i više novca.

Ponavljam, ako se želi KLS u košarci, Prva liga u fudbalu, ma zašto da ne i Prva liga u ženskom rukometu, sa još dve-tri kvalitetne rukometašice sa strane, mora da se zna šta se hoće i koliko to košta!

Šta hoćemo, gradonačelniče, u sportu? Da tavorimo, da je sve manje gledalaca, samim tim da će i sve manje dece dolaziti...

I ne samo to. Nema i ne sme tako, da bude partijskih predsednika u klubovima. Tamo treba da budu sposobni, bivši ili učeni menadžeri u sportu. I naravno podrška.

Sakrivanje iza masovnosti i Božićne škole ne donosi ništa.

Vladan Vasić i njegova politika rukovođenja gradom bila je uspešna tamo gde je sigurno. Odvajao je za investicije jer tu nema protivnika, nema takmičenja, ima samo para, kilometara i još po nečeg. Tu je igrao ziher, prebrojavao puteve, asfalt, nije debljinu da li je bilo šest, osam ili deset centimetara.

Davao je, takođe, tamo gde je bio siguran. Ustanove kulture, za plate, za neke manifestacije koje se “valjaju” iz godine u godinu. Pravio bazene, reparirao Omladinski stadion. Na socijalu, gde se u centru pravila selekcija - ovaj naš, ovaj nije...

Dakle, politika dužnih metara, puteva, plata, folklora, peglane kobasice, sajma knjiga.

Navali, narode.

Nadgradnja? A život, a kvalitetne pozorišne predstave, gostovanja, očuvanje starina, neki muzeji koje otvaraju godinama, a više duha na ulicama, trgovima, a Sarlah, Nišava?! Đubre na sve strane, a brda, deponija smeća, a široke akcije učenika, građana, sadnja drveća, uređenje vodotokova...

Duša i ljubav za grad!

A Tijabara kao nekada, turniri u fudbalu, košarci, boksu, neki memorijali koje si zaboravio “Zvonko i Bane”, a turniri za dečicu ovde? Gostovanja velikih klubova?

Gde je duša grada, razigrana rasveta, uređene fasade...

Dovoljno za ovo sada!

Očekujem, živo se nadam da će se neko javiti. Imamo afirmisane pametne ljude, poznate umetnike van Pirota, poznate sportiste, poznate ljude. Pozovi ih, čuj od njih nešto pametno, promeni boju, dušu ovom gradu, Glavni.

Na utakmicama Radničkog, ne tako davno, bilo je po tri, četiri, pet hiljada ljudi.

Kada je ono bio Turnir “Zvonko i Bane” - krcato.

Pirot 3x3 putuje svetom, napravi tradiciju da se i ovde okupe najjači, a ne u nekim varošicama.

Vrati nam Pirot koji je mirisao na lipe, na kermese na Ploči. Raspitaj se malo, čitaj knjige o starim Piroćancima.

Nama treba pirotska košarka koju ćemo gledati na TV, nama treba mnogo organizovaniji i bolji Radnički, nama su potrebni turniri gde ćemo gledati naše šampione u boksu, karateu, džudou, modernom baletu.

Nama treba pijaca dostojna ovog naroda, a ne ono!

Kakva je pijaca, tako i liči grad u mnogo čemu!

P.S: Za kraj, evo šta obećava tvoj "vi za vi" iz Niša!