Da li je moguće da replika jedne od najzagonetnijih praistorijskih figurina, čiji se original čuva u Beogradu, leži u postavci pirotskog muzeja — gotovo neprimećena, a da o njoj javnost gotovo ništa ne zna? I da ta skulptura iz Ponišavlja, stara preko 3.000 godina, stoji rame uz rame sa delima Henrija Mura?

Moguće je. I to baš ovde - u Ponišavlju, temelju arheomitološkog pamćenja Evrope.
„Kovač iz Vraništa“ nije samo zanatlija u trenutku rada — on je simbol prve industrijske i umetničke revolucije na Balkanu, svedočanstvo duboke duhovne i umetničke samosvesti drevnog pretka sa ovih prostora. Ona je i svedok mitskog početka stvaranja.

Osnovni podaci o figurini „Kovač iz Vraništa
Figurina malih dimenzija (visina 8 cm; postolje 5 × 3,4 cm) prikazuje nagog muškarca u sedećem položaju, bez odeće i ukrasa. Modelovan je u trenutku kovanja predmeta na malom nakovnju. Sedi na tlu, stopalima podupirući nakovanj, dok su kolena raširena i uzdignuta. Levom rukom pridržava predmet, dok mu je u desnoj glavni atribut zanata - masivan dvostrani čekić. Čekićem se može postići dvostuka funkcija jer mu je jedna strana ravna (funkcija čekića) a druga ima oblik dleta ili probojca (funkcija obrade). Po tome on podseća na praistorijske čekić-sekire. Glava kovača je nesrazmerno velika, sa naglašenom bradom i izduženim proporcijama lica koje je trougaonog oblika. Oči, nos i uši su namerno modelovani naglašeno grublje. Ušne školjke su postavljene pod pravim uglom. Vrat je cilindričan, masivan, što zajedno sa snažnim rukama pojačava utisak fizičke snage. Rameni pojas je redukovan u korist ekspresivnih ruku, a ruke su u položaju koji formira latinično slovo U. Noge su u nadkoleničnom delu skraćene, tako što su butine neznatno modelovane, dok je potkolenični deo relativno masivan, čime je ostvaren prikaz sedećeg položaja kovača. Grudi i genitalije su plastično naglašeni. Prikazom celokupnog položaja tela kovača i njegove akcije postiže se opis koncentrisane radnje i fizičke angažovanosti, dok pogled uperen frontalno može ukazivati na simboličku interakciju sa posmatračem. Predstavljena scena zrači sigurnošću, znanjem i posvećenošću – mogućim pokazateljem kultnog ili društvenog značaja zanatlije u zajednici.

Šta ili koga predstavlja figurina „Kovač iz Vraništa“?
Za kvalitetan odgovor na ovo pitanje prethodno treba treba postaviti direktno relevantno pitanje: da li figurina kovača predstavlja realnu osobu, simboličku figuru ili mitološko biće (možda čak proto boga kovača)? Takođe se može postaviti i zanimljiva teza o božanstvu kovača kao prenosiocu „magičnog umeća“. Za sada, u arheologiji i istoriji umetnosti, značenje ove neobične figurine nije jednoznačno određeno. Dve su osnovne interpretacije njenog smisla i namene. S jedne strane, figurina može biti realistički prikaz scene iz kovačkog života. Njen autor je možda želeo da prikaže samog sebe – zanatliju u trenutku rada – i time izrazi ponos, znanje ili podršku svojim kolegama, drugim kovačima. U tom slučaju, figurina bi bila svedočanstvo ličnog ili esnafskog identiteta, umetnički oblikovana pohvala vlastitoj veštini.

Međutim, i pored toga što figurina prikazuje zanatliju u realističkoj pozi, moguće je da simbolizuje i mitološku ili kultnu figuru kovača kao posrednika između čoveka i moći vatre. O tome govori apstrahovana anatomija kovača.Već u prvom poznatom opisu, u disertaciji M. Kostića, figurina je označena kao „simbolički kip“. Ta ocena, iako kratka, otvara mogućnost da se radi o predmetu sa posvetnom ili ritualnom funkcijom – možda čak i o predstavi mitološkog bića, zaštitnika zanata. U tom svetlu se otvara i mogućnost treće interpretacije - figurina bi mogla predstavljati prasliku boga kovača – oličenje snage, znanja i mistične veštine pretvaranja rude u metal. Ta magična transformacija kamena u tečni metal predstavlja ključ simbolike kovača kao posrednika između svetova. Otud su u starim kulturama kovači često smatrani čuvarima tajnog znanja, posrednicima između čoveka i neslućene moći vatre. Njihova sposobnost oblikovanja materije doživljavana je kao magijska. Zbog toga se ne može isključiti mogućnost da je ova mala figurina namenski izrađena kao obredna predstava božanstva ili duha koji kovaču prenosi dar stvaranja – od „kamena“ ka tečnom metalu, a od njega ka oružju, alatu, kultnim predmetima. Figurina „Kovača iz Vraništa“, dakle, stoji na granici između stvarnog i simboličkog. Bilo kao samoportret zanatlije, bilo kao kultna predstava, ona svedoči o dubokom poštovanju zanata i njegovog tvoračkog, skoro božanskog značaja u praistorijskom svetu.
Impresije o Kovaču iz Vraništa(ili osnove eseja umetničke i filosofske interpretacije)
Iako malih dimenzija, figurina kovača ostavlja utisak monumentalnog dela. Njena masa je razuđena, ispresecana brojnim zatvorenim konturnim „rupama“ – otvorima kroz koje prostor ulazi u samu formu. Taj odnos punoće (u smislu gustine) i praznine, materije i praznog volumena, čini da skulptura „diše“, postaje dinamična, dramatična. U tom pogledu, ovaj praistorijski predmet zadivljujuće podseća na skulpture Henrija Mura, gde je negativan prostor postao aktivan faktor kompozicije. Figura deluje kao kompaktna forma, a ipak je otvorena, u stalnoj napetosti. Zamah ruke, položaj udova i predmet u obradi, govore o akciji, o energiji unutar forme. Uprkos skromnoj veličini, u njoj se nalazi arhetipska snaga – praoblik čoveka koji oblikuje materijal, na granici realnog i mitskog. Ukoliko bi se replika ove figurine uvećala, u meri koja bi je dovela u svet moderne umetnosti, ona bi mogla stajati ravnopravno pored najvrednijih dela 20. veka. Takav „veliki Kovač“ bio bi ne samo omaž praistoriji, već i poruka o univerzalnosti zanata, forme i stvaranja.

Esejistički pristup ovoj temi bi mogao da se dovede na viši nivo uvođenjem u – kulturno-civilizacijsku rezonancu ukoliko bi prikaz Kovača sinhronizovali sa dubokim sazvučjima umetnosti civilizacija koje su starije u odnosu na vreme u kome je kovač rođen, u ovom slučaju sa nekim delima vinčanske civilizacije, kao što je to npr. Mislilac iz Hamangija.

Kako je izrađena figurina?
Nema sumnje da je složena struktura figurine „Kovača iz Vraništa“ zahtevala primenu tehnike livenja bronze metodom izgubljenog voska. Ovaj postupak, tehnološki i koncepcijski izuzetno zahtevan, podrazumeva da umetnik najpre napravi model (pozitiv) od pčelinjeg voska. Taj vosak zatim precizno oblaže glinom – čime se dobija negativ unutar budućeg kalupa. Kada se glina očvrsne i ispeče u peći, vosak se istopi i iscuri kroz otvore – jedan na donjoj, jedan na gornjoj strani – ostavljajući šupljinu u obliku originalne figurine. U taj negativ zatim se uliva rastopljena bronza. Kada se metal ohladi i očvrsne, glineni kalup se razbija, otkrivajući bronzanu skulpturu identičnu voskanom originalu. U ovoj tehnici, vosak – simbol prolaznosti – mora nestati da bi bronza – simbol trajnosti – poprimila njegov oblik. Umetnik ulaže svoju veštinu u nešto što nestaje, da bi se rodilo ono što ostaje. Tako tehnika izgubljenog voska sadrži u sebi simbolički potencijal – žrtva originala zarad večnosti oblika. Ovim postupkom dobija se unikat – jer se kalup razbija, on više nije upotrebljiv. U slučaju figurine kovača, dodatnu složenost predstavljaju razuđena masa, vitki delovi i otvori u skulpturi – što zahteva izuzetnu kontrolu materijala i izrade.

U tom svetlu, problematična je tvrdnja koja se pojavila pod patronatom Narodnog muzeja Srbije, po kojoj je figurina kovača navodno izrađena „livenjem, iskucavanjem“. Ta formulacija nije tehnološki održiva. Bronza je tvrd materijal koji se ne može oblikovati iskucavanjem. Ta tehnika podrazumeva obradu tankog lima (meke legure poput bakra ili zlata) udaranjem preko matrice, obično za plitke reljefe. Figura trodimenzionalne forme, poput kovača, nije mogla biti izrađena tim postupkom. Zato figurina kovača ne samo što svedoči o zanatskoj veštini u praistoriji, već i o tehnološkom i kulturnom dometu zajednice koja je raspolagala ovakvim umećem – umećem da iz voska izvuče večnost.

Tri lica Kovača iz Vraništa – između mita, misli i moderne.
Paralele sa Misliocem iz Hamangija i delima Henrija Mura
Posle uvodnog sagledavljanja fizičkih osobenosti predstave Kovača iz Vraništa, pokušaja da se pronikne u to šta ili koga figurina predstavlja, analize impresija koje ona projektuje na posmatrača i otkrivanja tehnologije izrade figurine, sam po sebi se nameće zaključak da ona, iako mala po dimenzijama – ima ogromno značenje: Tajanstvena i snažna, ova skulptura, verovatno iz poznog bronzanog i ranog gvozdenog doba, u sebi sabira arhetipske teme – rad, transformaciju, prostor i čoveka. Ali da bi se otkrio puni smisao ove figure, vredi je postaviti u dijalog sa drugim sličnim, a ipak različitim predstavama čoveka: sa Misliocem iz Hamangija, praistorijskim simbolom refleksije, i sa delima Henrija Mura, modernističkog vajara prostora.

I.Dva pola praistorijske samosvesti: Kovač i Mislilac
Na prvi pogled, Kovač iz Vraništa i Mislilac iz Hamangija deluju kao antiteze. Jedan je zagledan u kovačku vatru i komad koji obrađuje, drugi u sebe. Jedan je u pokretu, drugi u miru. Ali obojica pripadaju istom velikom luku praistorijske duhovnosti na Balkanu, gde ljudska figura nije samo naturalni prikaz – već alegorija. Kovač je aktivan, savijen ka nakovnju, čekić u ruci – on je čovek dela, materijalne moći i transformacije. Njegovo telo je ispresecano prazninama, a taj prostor nije slučajan: on govori. To je prostor kroz koji teče energija, dah akcije, muzika kovačke simfonije. Njegov materijal – bronza – je tvrd, trajan, kod livenja opasan. On je paralela mitskom Prometeju koji ukradenim ognjem oblikuje svet. Mislilac iz Hamangija, naprotiv, ćuti. Sedeći, sa laktovima na kolenima, on je unutrašnje okupiran. Njegovo telo je zatvoreno, glineno, krhko – ali duša mu je otvorena. On možda sedi nad grobom, možda nad večnim pitanjem: „Zašto?“ Ako Kovač gradi svet, Mislilac ga razume. Uporedo, ova dva praistorijska lika čine dijalektičku celinu: akcija i kontemplacija, spoljašnje i unutrašnje, čin i misao. Jedan je početak tehnike, drugi je početak filozofije. Zajedno, oni su praslika čoveka u svetu.
II.Dijalog kroz vreme: Kovač i Henri Mur
Ako je prva paralela bila vertikalna – unutar praistorije – druga je horizontalna, istorijska: od Vraništa u Ponišavlju do studija Henrija Mura negde u Britaniji. Ovde se susreću dva vajara, razdvojena prostorom i milenijumima, ali povezana istom čežnjom – da se forma i praznina stave u živ odnos. Mur je savremeni vajar koji je, u traganju za organskom apstrakcijom, počeo da shvata „rupu“ne kao nedostatak, već kao prolaz duhovnosti kroz masu. Njegove skulpture su kao pejzaži od kamena, sa otvorima kroz koje protiču i svetlost i vreme. U tome je on bliži Kovaču nego što se čini: jer i Kovač je formiran od mase koja „diše“. Njegove praznine nisu tehnička nužda – već koncept. Obojica, svaki u svom vremenu, shvataju da forma nije puna ako ne sadrži prazno. Praznina u skulpturi postaje mesto prolaska – ne samo pogleda, nego i smisla.
III.Iznad vremena:
Čovek kao osa Tri figure: Kovač iz Vraništa, Mislilac iz Hamangija i Murova dela – dele zajedničku vertikalu. To nije samo vajarski gest, nego ontološki izbor: čovek je biće koje oblikuje. Oblikuje alat, oblikuje misli, oblikuje sebe.
• Kovač je simbol stvaranja kroz vatru i rad.
• Mislilac je simbol rađanja smisla iz tišine.
• Henri Mur je simbol oblikovanja prostora kao živog tkiva umetnosti.
Njihova umetnost nije ukrasna, nego arhajska i suštinska. Svaka figura je tišina koja govori – ili zvuk koji ćuti. Kontinuitet svesnosti. U svim ovim primerima prisutna je jedna ista intuicija: čovek nije samo biološko biće, već biće koje ostaje u prostoru, ostavlja trag – često u materijama teškim i večnim, poput bronze, ali uvek sa prazninama kroz koje duh može da uđe. Možda je tačno ono što je neko već rekao: „Umetnost je najstariji oblik ljudskog mišljenja.“ A Kovač iz Vraništa, zagledan u svoj udarac, možda misli isto što i Mislilac, samo drugim jezikom. Možda ih, kroz vreme, povezuje jedan isti dah. Možda je u toj praznini između čekića i kolena – rođena duša evropske umetnosti. Neshvatljivo, za neke i neprihvatljivo. To se desilo upravo ovde na Balkanu, još konkretnije u Ponišavlju

O autoru (za kraj teksta ili uredničku rubriku):
Dr Dragan Mitić, profesor, pisac i kulturni radnik iz Bele Palanke. Autor je više eseja i tekstova na preseku arheologije, mitologije i umetnosti, sa posebnim interesovanjem za kulturnu istoriju Ponišavlja. U svom radu nastoji da povrati glas zaboravljenih predela i simbola – od antike do praistorije, od remizijanskog episkopa do pračoveka koji oblikuje metal.

Pismo uredniku portala
Poštovani gospodine Paunoviću
U prilogu Vam dostavljam esej pod radnim naslovom KOVAČ IZ VRANIŠTA: ISKRA IZ TEMELjA EVROPSKE UMETNOSTI UPALjENA U PONIŠAVLjU, U BRONZI I VREMENU, sa molbom za objavljivanje u Vašem kulturnom ili naučnopopularnom segmentu. Reč je o publicističkom tekstu koji, na osnovu konkretnog arheološkog artefakta, gradi kulturno-umetničku refleksiju sa elementima istorije, umetnosti i filosofije.
Esej tematizuje jednu manje poznatu, ali izuzetno vrednu praistorijsku bronzanu figurinu sa prostora Ponišavlja, uporedo je postavljajući u dijalog sa simbolima evropske umetnosti – poput „Mislioca iz Hamangija“ i dela Henrija Mura.
Tekst je prilagođen široj kulturno obrazovanoj publici, ali zadržava tematsku i analitičku ozbiljnost.
Ukoliko smatrate da bi tekst bio prikladan za Vaš portal, biće mi zadovoljstvo da sarađujemo.

* prof. dr Dragan Mitić