Srpski dvadeseti vek bio je ispunjen istorijom čije posledične impulse kao društvo i kao pojedinci još uvek proživljavamo. Stajne tačke različitih procesa koji su se prelamali tokom tog perioda obeležili su politički, ideološki, ratni, ekonomski ili identitetski diskontinuiteti dok je„saplitanje“ o mnogobrojne izazove za srpski narod postala atletska disciplina u kojoj nam je međugeneracijska štafeta stalno ispadala iz ruku. U tom kontekstu se može tumačiti i dobro poznata pravdalica mladih da su za sve krivi penzioneri koji stalno glasaju za pogrešnu opciju, ili prethodni režim ako je greške prosuđivala vlast. Koji su tačno penzioneri ili političari najviše štete naneli do danas nije razjašnjeno.

Šalu na stranu, ali ne treba biti mnogo bistar i uočiti ključne paradigme novije srpske istorije koje delom otkriva savremeni pogled na narod koji je u prošli vek „utrčao“ sa mladom državom velikih nacionalnih ambicija i tek proklijalom političkom kulturom, a krajem veka posrtao pod teretom ratova za jugoslovensko nasleđe, kataklizmične ekonomske krize, okrenutih leđa od strane civilizovanog sveta, poljuljanog identiteta i devastiranog sistema vrednosti. Epilog istorijskog putovanja kroz minuli vek pokazuje da smo isti dobrim delom bagatelisali uklapajući nezrele i neostvarene nacionalne apetiteu veliku i suštinski nadnacionalnu jugoslovensku ideju kojoj, kako se na kraju ispostavilo, ni mi ni naši partneri očigledno nismo bili dorasli. S tim u vezi, kraj stoleća je doneo vrlo bolno otrežnjenje i konsekvence tog iskušeničkog procesa jer iako je stvarana kroz ratne i poratne okolnosti dva svetska rata, jugoslovenska država naposletku ipak nije bila kadra da preživi mirnodopski pad Berlinskog zida, komunizma i hladnoratovskog poretka. Uz to, vrlo brzo je postalo očigledno da je,posle dvojice neprikosnovenih ratnih i političkih autoriteta, jednog krunisanog i drugog koji se krune zgražavao ali je poput monarha doživotno vladao, sistempao u rukeanahrono orijentisanih političkih„elita“ opijenih čarima vlasti i nesposobnim da svoje vreme tumače makar i bukvalno, a kamoli između redova.

Dok su evropski zidovi polako padali balkanski su iznova podizani na temeljima nikada prevaziđenih nacionalnih, verskih, ekonomskih i kulturoloških razlika, a po projektima nesnađenih političkih protagonista epohe iskompleksiranih pred sopstvenim odrazom u ogledalu koji nije podsećao na preminulog maršala. I kako to na ovim prostorima obično biva prvo se poteglo oružje, a tek na kraju plajvaz i papir. U tom kontekstu je značajno, a možda i poučno da se prisetimo 1991. godine, ne samo zbog trodecenijske okrugle godišnjice već i zbog kulture sećanja nesvojstvene amnezivnoj prirodi našeg mentaliteta koja, potpomognuta medijskim senzacijama, ubrzano čisti i uprošćava našu ličnu, a i kolektivnu svest stariju od par dana. Kako je iz perspektive ljudskog veka trideset godina svakako predugačak period da bismo ga se detaljno sećali, a sa aspekta istorijske nauke prekratak za konačne ocene, turobne devedesete su trenutno u nekoj vrsti saznajnog provizorijuma odakle se često događaji i ličnosti po potrebi izvlače iz konteksta i smeštaju u određeni narativ zavisno od potreba garnitura na vlasti. Kako bilo, od onih koji su joj svedočili svako je 1991. godinu upamtio na svoj način. Ljubitelji muzike možda po smrti legendarnog Fredija Merkjurija ili Tome Zdravkovića, a pratioci Evrovizije po debaklu jugoslovenske predstavnice Bebi Dol i numere „Brazil“, što je negde postalo asocijacija i na krah države pod čijom se zastavom nastupalo. Ne treba zaboraviti da je bubne opne nacije počeo da „zapljuskuje“ i sve pristutniji talas turbo-folka, anestezirajući reakcije na bolnu svakodnevnicu. Za fudbalske fanove 29. maj 1991. godine je svakako ostao upisan zlatnim slovima posle Zvezdine titule evropskog prvaka dok je za tadašnje studente i politički aktivnu populaciju 9. mart postao simbol borbe protiv režima Slobodana Miloševića i donkihotovskog poduhvata stvaranja boljeg i pravednijeg društva koji je dobio decenijske razmere. Ljudi okrenuti veri i crkvi su 1991. godinu upamtili po smrti patrijarha Germana ali i posve očiglednijem oživljavanju verske tradicije, skoro pa zamrle u periodu komunizma.

Nažalost, u ovom prebiranju sećanja se ovde negde završava nostalgična muzika iz serijala „Grlom u jagode“ i nameće suočavanjesa činjenicom da su, za većinski deo srpskog naroda, pre trideset godina zapravo počele ozbiljne nevolje. Od zamrzavanja plata i penzija, inflacije, nestašica i redova pred prodavnicama i benziskim pumpama pa do ličnih izbegličkih i ratnih tragedija izazvanih oružanim sukobima na prostoru države čiji je raspad uveliko trajao.

Za rat i njegove strahote najpre se saznavalo preko državne televizije koja se polako pretvarala u četvrtu granu vlasti uspešno „hendlujući“ realnost, a onda i neposredno preko regruta i rezervista JNA kojih je u velikom broju bilo i iz pirotskog kraja. Referendum o nezavisnosti Hrvatske, sukobi u Borovom selu i demonstracije u Splitu tokom maja 1991. godine dovešće u Pirot i prve izbeglice sa tog područja, a sa njima i priče o tome šta se zapravo dešava. Nakon 25. juna, kada su Hrvatska i Slovenija proglasile nezavisnost počeo je desetodnevni rat na teritoriji Slovenije koji je odneo na desetine još golobradih regruta JNA, a izjava jednog vojnika: „Oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo“, najbolje objašnjava svu besmislenost pomenutog sukoba. Međutim, u inat normalnosti iz dana u dan je kuljala ratna propaganda vezujući oči razumu pa se tokom druge polovine godine, koje se sećamo, formiraju i srpske paravojne formacije, regrutuju se dobrovoljci, mobilišu rezervistii počinju borbe na prostoru današnje Hrvatske, a na ratištima, nažalost, padaju i neki naši sugrađani.

Čuveni ispraćaji regruta u JNA na železničkoj stanici, od najradosnijeg porodičnog skupa i prave svetkovine polako su se pretvarali u paradu tuge, plača, straha i neizvesnosti. Strepnja najbližih je bila potpuno opravdana jer su se, te 1991. godine, a i tokom čitave decenije koja je počinjala brojem devet, sinovi, očevi, braća, supružnici ili rođaci u limenim sanducima vraćali svojim porodicama. Na pitanje zašto, razumnog odgovora do danas nema. Ostalo je samo sećanje i duboki naklon za živote koje su mnogi položili.

* Foto: Lokalni list Sloboda

Davor Lazarević, istoričar