Kako čovek sakuplja godine, kao sličice fudbalera, gomila je sve veća, nekako ima želju da ostavi što više traga, vama koji ćete se sećati ovog vremena jednog dana. To, kako ćete to činiti i šta će vam biti u mislima, e, to je već nešto drugo.

     Danas je 24. april. Ovaj dan konačno uverava da je proleće stiglo. Jeste da nam je ostalo još za jedna kolica ogrevnog drveta, ali smatram da je hladnim danima kraj.

   Sav srećan što me ovaj život nagradio da vidim posle više od 40 dana svoj grad ili samo deo grada, Tija Baru, sa suprugom, koju je nerviralo to moje stalno zastajkivanje, krenuo sam u osvajanje lepota, koje su nam ostale od ovog života. Sloboda kretanja.

   Da živimo u lepom gradu, najpre ću onima koji nam nisu odavno dolazili, da pokažem ili da ih podsetim kako izleda zalazak sunca iza Sarlaha, kako je kej obučen u novu zelenu odeždu, kako je tamo prema mostu prelepo. U kadrovima ima i nekoliko "starijih od 70 godina" kako udišu svež, čist, pirotski vazduh na obalama reke i koji su danas ispunjavali sve neophodne uslove za napuštanje svoje rodjene kuće ili stana. Evo, poredjaćemo fotografije.

   Posle petnaestak minuta laganog hoda, konačno sam video Golemi most, onu dugu ulicu prema Tigru, Guševicu, pijacu. Skoro da nema ljudi, prodje neko autom, maskirao se, bukvalno!

 Pijaca. Sutra je subota. Neće biti gužve. I komšije ne smeju preko. Sve je zaključano. Čovek iz Komunalca uklanja poslednje tragove, pakuju se poslednji prodavci. Policijski čas za njih je počeo.

 Piljare ne rade, kiosci zatvoreni, onaj natpis na javnom veceu je glavni ukras. Dvoje starijih s maskama... Na Autobuskoj stanici pusto. Skreće mi pažnju ona reklama i podseća na vremena kada nam ni Berlin, ni Pariz , ni London nisu bili daleko. Lasta je vozila. Tu srećem čoveka koji je očigledno razumeo ovaj život na neki svoj originalan način. Baš mi se dopao.

  Mrzelo me da idem do Malog mosta, kraćim putem ušao sam u Dečansku. Taman na vreme, da mi sunce ne pobegne iza Sarlaha. Gradašnička reka i ono smeće, e to je ostalo isto. Što delimo vreme, na pre i posle. E isto je kao i "pre Covida". I onda, kako bih ponovo udahnuo proleće, pogledao još jednom zalazak sunca, radovao se lalama i predivnom parku, uključio sam kameru, da popravim vaše i svoje raspoloženje.

 Vraćam se početku. Pogledajte kako je lepo proleće. Radujte se tome. Sve ovo sada, imalo je samo taj cilj da vama i sebi popravim raspoloženje i pripremim se za duge sate pred nama!

   Eto, to je. Još jedan ode dan! Bar da znamo još koliko ih je ostalo! Polako. Ne budite nestrpljivi. Tu smo, uz vas. Ustvari, svi smo zajedno!

 Na Portalu je pravi mozaik. Ima raznih boja. A boje ne zavise samo od proleća i prirode. Boje, ili naše priče, zavise i od ljudi.

 Bilo ih je i danas različiih.