Boldirani kurziv

Nisam ni vičan, a ni kadar da zasednem negde u neko ćoše, da sklanjam paučinu dok padaju papiri oko mene. Da stavljam recke i prebrojavam ko je kada dao gol, ko je igrao, koja je liga bila! To je ona knjiga teška nekoliko kilograma o 80 godina Velikog Kluba.

Moja ljudska, novinarska duša okrenuta je trenutku, životu. Opažanju, doživljavanju ljudi, uznemirenjima, radostima i tugovanju na hiljadu prenosa. Moji pogledi su ka istini. Moje reči su britke prema svima koji otimaju od fudbala, koji varaju, koji su zalutali, zaluđivali ovaj dobri narod koji je voleo Radnički!

Decenijama sam svestan toga da nisam umiljat, da sam jasan, ako je dobro, jeste tako, sve što nije lepo, nije, brate. Živim to da me nisu voleli zato što nisu navikli...

Zašto pišem sve ovo ovih dana? Da bude upamćeno! Ovaj Portal će nadživeti i moje misli i kroz vreme i mnoge druge. Ostaće ljudi, radosti i tuga, istina i ogorčenje jer, kako su neki činili, tako su i radili i to će biti upamćeno.

Dobro i dobri na jednoj, sve ostalo i svi ostali na drugoj!

Najavio sam, u odjavi, danas ću da pišem o politici u Klubu i van, rukovodstvu, o prvom timu, fudbalerima i trenerima, o njihovim primanjima, neisplaćenim platama...

Upravo to je, ljudi, lice jednog Kluba! Duša jednog Kluba!

Te politike je u mislima bilo. I cilja je bilo! Rekao ga je na okupljanju predsednik Kluba. Ponovio ga je i na Svečanoj akademiji.  Radnički hoće u Prvu ligu.

Nešto je lepo o Radničkom tada rekao i Glavni. Ali, nekako više sebi u nos!

O politici i ciljevima su nas lagali i ovi s crnim limuzinama. A, zašto i ne bi? Šta ih je koštalo dok su čerečili domaće jagnjence i ispijali neko dobro vino, da se grle i ljube sa našima i gledaju naše u oči i govorili im:

Vi ste, bre, Piroćanci – najbolji, sada je vreme za vas!

Našima se oči caklile, trljali ruke.

Predsednik je svemu tome verovao!

Dakle – o politici ne brinite, politike nije bilo.

Rukovodstvo!

Uvek to u početku izgleda baš onako. Predstavljanje, taj je to, ovaj je vrh, taj će sve da učini, onaj će biti veza, sve ih zna u Savezu.

Kako je vreme prolazilo, predsednik je ostao sam!

Dakle, rukovodstva nije bilo!

Prvi tim, direktor, fudbaleri!

Stalno sam govorio, ozbiljan Klub, još ozbiljniji tim ne može bez direktora Kluba i timski rad stručnog kadra. Direktoru doneti krevet na Stadion ako treba.

Predsednik je mislio da će on uzeti krevet. Ma gde, prva, druga, treća smena. Dok je bilo volje, dok se pobeđivalo, bio je tu. Čak ponekada i premiju pomenuo.

Direktora nije bilo, Boban, Marko i Džuna su ponovo bili sve. I treneri i direktori i pregovarači. Igrači nisu naivni. Znaju kada idu, gde idu i zašto.

Pre početka sezone rekao sam da Radnički skoro nije napravio tako dobar prelazni rok!

I zaista je bilo tako! Tu su bili (neki i od ranije): Kavani, Bogi, Velja, Lule, Mlađa, Pepe, Matu kao da je Bog poslao, Tane, dva dobra mlada golmana, Duške, kasnije mali Velja, Stefan, Laza, naši klinci. Uz Dendu, Petrova, Dojkića, Antića, dobar tim. Otišli su Željko, Neca i Oliver.

I išlo je. Išlo je dok nije odjeknula preteća bomba. Bor je sakupio preko sto miliona. Milikić gradonačelnik obećao 40-50, Ziđin, ma koliko treba, 60. Tražim Prvu ligu, uzviknuo je gradonačelnik Milikić!

I prvenstvo se obojilo rudarskim bojama. Bakar, zlato, srebro...

Predsednik Gvozden je zaćutao o ciljevima. Počele su igranke, a kod nas, povrede!

Kavani, Hans, Velja... pola tima. 

I tada pravi slom. Došao je Bor, odneo bodove i rešio prvenstvo.

Zašto? Zato što je Boru glavni bio gradonačelnik, zato što je on držao motku, zato što je Bor imao dvojicu dobro poznatih. Takva dvojica, to slabo postoji... zato što je plata u Boru igračima bila preko 100.000 dinara. Doveli su 21 novog fudbalera.

I Milikić je "lupio vruć šamar" našem Glavnom. Žare i Pešić su uzeli sve u ruke, a fudbaleri polako počeli da nižu pobede.

I sve je u Pirotu tada puklo. Spisak povređenih, pocrvenelih, nezadovoljnih... se povećavao.

Bruka se dogodila.

Omladinci su na poslednju utakmicu u Surdulici otišli sa devet igrača, a završili sa osam.

Prvi tim je na poslednju utakmicu izašao sa 13 igrača. Trojica su prethodnog dana igrali tu utakmicu u Surdulici.

I Radnički se ponizio pred Timokom. Pala je teška tamna zavesa i pokrila sve.

I teren, i tribine i svlačionice.

Nikoga nije bilo. Od onih pet uz hvaljenog Upravnog odbora nijedan.

Predsednik je izgleda radio u drugoj smeni. Tražio ga neko iz Beograda. Ušao na poluvremenu u hodnik, preuzeo vlast. Gazda.

I – sve se smračilo.

Deca su izašla iz stanova. U nekim su i po petorica stanovali. Roditelji pitali za plate. Ćutali su. Plate ih nema.

Boban, Marko i Džuna se izljubili i rastali.

Zoran ekonom više ne dolazi.

I... kraj! Čega? Igrarije zvane Radnički?

Razočaranih momaka koje sam s ljubavlju zvao ćilimari, kao da više nema. Sve je nestalo na kraju polusezone.

Danas je 4. decembar kada pišem još jedan kurziv o pirotskom Radničkom.

Da li su dugovi izmireni?

Da li ćemo mi našu decu da finansiramo da igraju za Pirot, pitali su roditelji!

Pitali i odveli decu kući.

Kako to rade oni što su pod komandom sa crnim košuljama, kapije su okovane lancima!

Moram ponovo da te pitam, dragi moj Glavni:

Da li zaista i dalje postoji klub, zvali smo ga presrećni i ponosni Radnički?!