Završavao sam treće "Pismo iz pritvora" kada je u "moju sobu" ušao policajac.

"Paune, dobro što sam te našao, treba da daš izjavu, imaš neku prijavu..."

U susednoj kancelariji sedeo je drugi policajac za kompjuterom, spreman da piše.

Nenad Paunović, od oca Miroslava ...

I bi saslušanje, ili "davanje" izjave!

Eno je na kraju teksta, ako vas interesuje!

__________________________________________

Interesantan dan prekjuče. Peglana, otvoren sajamski prostor, u isto vreme na poziv grupe prosvetnih radnika odazvao se narod. Komemorativni skup i podrška studentima.

Bilo je ljudi više nego ikad. Neki kažu oko hiljadu.

Dok je trajala ćutnja, snimajući ljude, kako oni kažu, napravio sam "švenk" i video njih dvoje. Kasnili su, petnaesti minut samo što nije istekao.

Crveni sunđer na mikrofonu i u njenim rukama. On je postavio stalak i... snima li, snima! Okretao se, kao da je hteo da pokaže:

E, ljudi, evo nas, tu smo... mi vas volimo!

Kuvalo mi u duši, osetio sam neki grč u grudima, muku.

Kolona je krenula.

Tamo negde kod DDOR Novi Sad, stajao je on, stativ, kamera...

"Kako vas bre nije sramota. Sad dolazite",  rekao sam.

Eksplodirao sam u sebi.

(Pirot ne zna da je Agencija, upravo ovaj Kamerman, da u svakoj raspodeli para dobija po 200-300.000 dinara da radi navodno pirotski sport. A, ne zna čovek ni gde se Gradski stadion, recimo, nalazi)

Da li je to bio moj unutrašnji bunt, tek, želeo sam da izbacim muku koju nosim godinama. Ma više, decenijama. Kolona je nastavila i zastala ispod njihovih prostorija. Kakva ironija, tu gore, gde su se oni uselili, radio sam 28 godina u Radio Pirotu.

Narod je zviždao...

Setio sam se ranijih protesta. Radio sam direktne prenose u šetnji. Tu, ispod te terase, zviždali su mi radikali i pretili.

Kolona je nastavila.

Vraćao sam se u Redakciju.

__________________________________________

Ne mogu da zaboravim kada nas je Komunalac oterao iz prostorija u ATP i zatražio sam da nam odobre mali deo Radio Pirota. Studio, tehniku i onaj prostor ispred, tu gde su sedeli spikeri Goca i Aca i Todor muzički. Onaj glavni deo, ogromnu Redakciju, kancelariju glavnog urednika i prostoriju organizatora, pre toga dobili su oni. Otišli smo da vidimo. Poveo sam sve u Redakciji. Kakva radost! Vraćam se kući. Iz te velike redakcije, pojavili su se ONI!

"Ne, ne može, sve to treba nama."

Otiši smo tužni. Komunalac nam je dao rok da se iselimo. Na ulicu.

Oni, tri novinara, dva-tri kamermana i organizator u svih 120 kvadrata.

__________________________________________

Dok sam se peo, silazio je on sa stalkom i kamerom. Zapretio je:

"Hajde sad kaži nešto, idem u Policiju da te prijavim."

Kada sam već zamakao ka Redakciji, pojavila se šefica, Novinarka. Eno u zapisnuku sve šta sam rekao! A rekao sam da moraju da se "tuširaju", da operu savest, da im tragovi smrde (nečoveštvom) i da treba da ih bude sramota. Nešto je odgovarala uz podrugljivi osmeh!

__________________________________________

Dok sam sinoć dolazio iz Policije, nisam ni slutio da me Novinarka "Tati"!  

I Tata ili neko "tatin" je, gle čuda, stavio u drugi Dnevnik.

Davno i dobro pamtim sve. Znam onaj Miloševićevski dnevnik i Njega, tadašnjeg šefa dopisne službe. Znam i ono kada je tadašnji Velika Fabrika sve te "Miloševićevce" na čelu sa Njim poslao u "kanal". Znam šta su slali, kao što znam šta su sa prozora Modne kuće Prvi maj, koju su dobili kao svadbeni poklon, govorili o stranim plaćenicima, zapisivali ko je sve dole i koliko ih je! I Novinarka je bila u tom timu. Vidan napredak, iz …(!!!)

Dobro pamtim sve!

Znam i za ovaj najnoviji tim. Znam gde su bili pre nego da dođu na mesto za istoriju. U Domu Vojske!

Znam koliko su plaćali zakup.

Znam da je njihova državna plata, jednog od njih, kao dve "crnački" zarađene plate mojih novinara. Dve novinarke koje s ponosom rade svoj posao. Zajedno nas troje objavimo mesečno preko 200 postova.

Znam da ovo sedmoro ni trideset za mesec dana nisu uradili.

Znam i ovo da Novinarka i njeni Srbiji mnogo toga nisu javili:

- Da od avgusta stoje radovi na rekonstrukciji pruge Niš – Dimitrovgrad! Ne znaš, Srbijo!

- Da u Ministarstvu građevine da li nema ko, ili neće ili ne sme da potpiše dozvolu za nastavak radova.

- Da ne znaju da su problemi u imovinskim odnosima, da li u katastru ili kod geodeta.

- Da treću godinu još uvek Srbija ne zna do nije podignuta optužnica za tragediju, za dvoje mrtvih 25. decembra 2022. godine kod Sopotske petlje.

- Da Srbija ne zna da su dve bebe preminule na putu od pirotske do niške bolnice.

- Da se u Nišu samo u jednom delu prošle godine porodilo preko 60 pirotskih beba.

- Da Bolnica u Pirotu i dalje nema ginekologe, pedijatre, rendgenologe.

- Srbija mnogo toga ne zna, jer njihovo valjanje u blatu traje dugo.

Tu smo, dragi ljudi, za svaku reč gledaćemo vas u oči, baš onako kako radimo svih ovih godina. Nismo delili ljude, nismo bežali sa događaja. Nismo vas ostavili bez informacija o bilo kojoj aktivnosti gradske vlasti, kao što nikome od vas nismo okretali leđa u bilo kom trenutku kada vam je bilo teško.

I dan danas, znate vi, javite se našoj redakciji, Portalu Pirot Plus online.

Tu smo uvek za vas.

I nikada nas neće ostaviti mirne, uvek će nas optuživati, ili se mrštiti zbog nekih izveštaja. Naprosto, mi nikada nećemo okretati leđa.

Ovaj narod izdvaja novac za gradski budžet. Imamo obzira i poštujemo svaki dinar.

I niko nam nikada ništa nije poklonio.

Ovo prekjuče doživeo sam kao moj protest ljudima koji su postali samo jedan broj koji će neko gore okrenuti i naručiti...

I oni će, ponosni što služe, što je blato tako gusto i lepljivo.

Valjaće će se u njemu, sve čekajući da aplaudiraju i hvale.

A život, a muke, a istina, a savest, a novinarski zanat, poštenje?

E, dragi moji, "bućnuli" ste vi odavno!