Kada pišem, osećam uvek neku posebnu odgovornost  da je to hronika ovog  vremena, ali da će to nekada neko želeti da proveri, pogleda.

   Možda će to, u nekom trenutku života, biti bitan detalj za pravdu, za analizu, dokaz o nečemu i nekome.

    Iskreno se nadam da će ovaj Portal nadživeti još generacija, da će ljudi, sećajući se ovog vremena, izricati neke nove sudove bitne za istoriju ovog grada.

       U životu na sme da  bude proizvoljnosti, improvizacija, pokušaja da se prećuti, sakrije, skloni od javnosti.

     Imajući to u vidu, nastojimo da se ne samo klonimo toga,  već i ne dozvolimo onima koji se trenutno smatraju silnima da pišu neku njihovu istinu.

…………………………………………………………………………………

     Ovom misli, stigao sam u 12.03 minuta  na mesto tragedije.

       Osećao sam se usamljenjim. Razumeo sam da je toliko životnih izazova, ljudi su okrenuti svojim problemima.  Postoji valjda neki trenutak, kada razmišljaju o drugima.

     Spomen ploča sa Andjelinim likom, u svakom trenutku, kada budu šetali ovde, neće dozvoliti mnogima da zaborave.

        Uvek sam osećao neku grčinu na odlasku.

   Dvaneste subote doživeo sam neprijatnost. Nekako sam pretpostavljao da će neko  u nekom trenutku  pokušati  da me možda zaustavi,ili zatraži nešto loše u svemu što činim.

   Pogledajte u sledećem postu. Nije bilo dobro!