Nestajao je polako. Baš onako tiho i skromno, kako je i rastao.

Stanovali su na početku Senjaka. Druga, treća kuća sa desne strane.

Otac vatrogasac, sećam se one šajkače koju su tada nosili. Majka krupna, visoka. Pansa je bio na nju. Imali su strica na koga su Saša i Mića uvek bili ponosni. Čiča!

Igrali smo se u Novosadskoj. On i Šipa, Joca je u to vreme bio mali.

Šipa je voleo da bude golman, bacao se kako smo govorili. Pansa, onako "džigljav", nije nešto voleo da igra loptu sa nama. Ponekada! Imao je društvo za ribolov.

Ne zadugo. Kari ga je ubedio, otišli su na košarku.

Kakva je to generacija bila: Kari, Baki, Bile, Fića, Pansa... juniorski prvaci. Svi su postali prvotimci.

Pansa u košarci, Šipa u rukometu.

Ne zadugo!

On i Mića kako je kao stariji zvao Šipu, ponovo zajedno. Rukometaši!

Bilo je to vreme kada se na Omladinski stadion išlo nedeljom od deset. Smenjivali su se - jedne nedelje ORK, druge nedelje ŽRK.

Svi legendarni i za pamćenje.

Braća Pančić, tako ih je znala Srbija.

Zaposlili su se i postali ponosni Tigrovci. Na Gumijadama im niko nije mogao ništa. Znalo se pre početka ko će pobediti u rukometu.

Životni putevi su nas "rasterali"! Novosadska nam je ostala u amanet.

"Naša mala, gde si..."

U ženskom rukometu postoje dva čoveka, ljudine! Postali su sinonim, simbol, stubovi tog sporta u Pirotu.

Baja i Pansa.

Saša Pančić je, veoma brzo posle Bajine smrti (menjali su ga Zoran Mitrović domac, Rata, kratko Nikola) postao trener rukometašica.

Koliko li je samo generacija prošlo...

Pansa je uvek bio poseban. Miran, ćutljiv, ali kad je na klupi, kad lopta krene, a srce zaigra, kao da je ulazio u vatru neizvesnosti, postajao je kao "zver". Pitoma zver, koja je imala ogromno srce i veliku ljubav za njegove rukometašice.

Znale su one! Paki, Panso... 

Volele su taj njegov glas, nisu se ljutile čak i kada bi se čula i po koja gruba reč.

Sve to na kraju razvuklo bi se u osmeh, radost pobede.

A, bilo ih je.

Pansa se ponosio Miljom i predivnim ćerkama, Irenicom i Ivanom. Kakva radost kada su završile fakultet, udale se, izrađale mu unuke.

Irena je nastavila rukometni put. Ivana je postala profesor.

Da, ono naše: izveli su decu na pravi put!

Bio je suočen tragedijama u poslednje vreme. Najpre Milja, supruga i njegov verni čuvar, zatim je otišao i Mića. 

Iz stana iza Gimnazije, iz samoće, tražio je u Hali drugi dom.

Kopnio je polako. Glas mu nije više bio tako jak. Pomalo teško disao bi i seo na svoje mesto, tamo u prvom redu...

Klub kojem je posejao seme, čuvao ga, podizao i bio stub, nastavio je da živi.

"Pansa nije dobro", čuo sam nedavno.

Maka, njegov ponos, odmalena je rasla kraj njega. Danas je naslednica, nastavila je da sanja njegove snove.

"Neško, Pansa je umro!"

Jedna bogata životna priča završila se surovo, prekinuta je.

A, moglo je još malo...

Još neku godinu, da se tim vrati u Ligu po njegovoj želji.

Debeli, vratiće se! Tebi u čast, u spomen.

Odjekuju one pesme rukometašica:

"Iz Pirota zvona zvone da pozdrave šampione. Šampioni zna se ko su, Piroćanke uvek to su. Našeg Panse dobri đaci, uvek svuda su prvaci!"

Dok je on, emotivac, sakrivao suze!

Putuj, debeli, sve dobro i svi dobri imaju sudnji dan, ostavljajući nas da tugujemo uz ponos što smo vas ne samo znali, već i bili bliski i neizmerno vas voleli.

Umro je naš Pansa!

I dovoljno, ni reč više za legendu čiji tragovi ostaju večito.

Zaborav ne postoji. Ostaju samo ponos i ljubav!