"U subotu, kod Guševice, srela sam poznanicu koja je došla da pozdravi i podrži studente koji su boravili u našem gradu. Ispričala mi je da je tog jutra otpratila sina u Beograd, odakle će otići u Dubai. Ide da radi, tiho kaže. Njen uplakani pogled progoniće me ceo vikend! I ta njena snaga da ipak izađe i pozdravi neku drugu decu... 

Danas mislim na ljude koji su otišli. One koji su sve pokušali, trudili se, snalazili, završili sve što je potrebno i otišli. Nisu hteli da se prodaju, da se učlanjuju, da se brukaju... Dostojanstvo su poneli sa sobom. I obraz! 

Najbolja prijateljica je otišla u Austriju. Sa svojom porodicom godinama živi u Lincu. Odrastale smo zajedno, bile nerazdvojne. Viđale se više puta dnevno, sada jednom godišnje. Posetila sam je u aprilu, proslavile njen jubilarni rođendan, a onda sam po povratku deset dana bila bolesna. Od čekanja da se opet vidimo!

Bratanica živi i radi u Nemačkoj. Završila fakultet u Beogradu, usavršavala se u Nemačkoj i ostala. Jedinica! Teško je njenim roditeljima. Na nedostajanje se niko ne navikne...

Komšiji Lj. jedna ćerka živi u Parizu, druga u Valensiji. I on poslednjih godina boravi u Parizu, u pokušaju da se domogne penzije. Izuzetno sposoban, marljiv i uporan, pokušavao je da se bavi različitim profesijama u Pirotu. Ništa! Na svaki način se otežava privatnim preduzetnicima. Što zaradiš, duplo vratiš!

Sestra od tetke povremeno odlazi u Slovačku i Nemačku. Radna i vredna. Bivša radnica Prvog maja. Pokušava nešto da zaradi i pomogne deci. Jedan sin je u Nemačkoj, drugi u Pirotu. Ona negde između. Povezuje. Brine. Radi.

Školska drugarica S. je, čini mi, se na Malti sa porodicom. Radila je u Tigru, bila modni kreator u Prvom maju. Ostala bez posla. Sada, u njenim slikama, njenim haljinama, tašnama i nakitu, sa motivima pirotskog ćilima, uživaju neki drugi ljudi koji poštuju i cene njen talenat. Druga školska drugarica je u Francuskoj. Treća, samohrana majka troje dece, radi na hrvatskom primorju. Mora nekako da ih iškoluje i izvede na put. Deca, sama brinu o sebi. Ne znam kome je gore? Da li njima ili njoj?

Imam i poznanike koji žive u Kanadi. Otišli pre tridesetak godina. Dolaze sve ređe. Ne planiraju da se vrate...

Ko vama nedostaje ovih dana? Koliko rođaka, prijatelja, komšija imate koji su otišli? Pitate li se ponekad kako svi ovi ljudi nisu prepoznali da je PIROT - DOBRO MESTO ZA ŽIVOT? Pitate li njihove roditelje kako su, kako podnose razdvojenost? Smete li da pitate kad će da se vrate? Ja ne! 

U nedelju smo otpratili STUDENTE koji su razgovarali sa građanima na zelenoj pijaci, na Crvenom trgu, kao i s meštanima pirotskih sela - Gnjilan, Poljska Ržana, Krupac, Temska. Mahali su razdragano iz kola, a ja sam u rukama milovala bedževe koje sam dobila na poklon. Činilo mi se, u tim trenucima, kao da su nam poklonili ceo svet. Kao da su ulepšali i uveselili svaku stopu gde god su zakoračili. Mislila sam na njihove majke koje s nestrpljenjem i strahom čekaju da se vrate. Gledam za automobilima dugo i već mi nedostaju. Nedostaje mi ta njihova energija, osmesi, optimizam koji šire... Pitam se ko može da ih ne voli? Da im preti? Da digne ruku na njih? Gledam Nadu, Nevenu, Jelenu koje su ostale! Dođe mi da ih izljubim i izgrlim, bez razloga. Kao što to mame rade. Umesto da mi njih bodrimo, oni bodre nas! Da li je to u redu!?

Mislim opet i na Milicu koja ima snage da prati i dočekuje u istom danu? 

I na kraju opet pitam, da li je Pirot DOBRO MESTO ZA ŽIVOT? DA LI JE PIROT PO MERI DECE? PO MERI ČIJE DECE?

O šetačima po Beloj Palanci neću! Da ne kvarim tekst o divnoj deci (ne našoj, ne vašoj, nego svoj deci sveta!!!) koja vraćaju veru u bolja vremena!"

* Tekst: Marija Šarović

* Foto: Andrej Veličković