Samo što sam došao, malo posle pola dva. Još uvek mi je ljuto u očima.

Nisam mogao u kolonu. Krenuli smo Gec i ja, moj "ljuti protivnik" sa malog fudbala nedeljom u Učiteljskoj školi.

"Ne mogu, idem..."

Nisam imao snage da gledam nemoćan kako odlazi još jedan deo našeg detinjstva, mladosti.

Ma, deo života koji smo žedni ispijali.

Novosadska ulica, naši roditelji učinili su nas ljudima.

LOPTA!

Ta najlepša igračka.

Nije čudno, nismo je ostavili.

Lopta je i Saši i Mići bila zivot.

Kako ih je samo vaspitala...

Da budu hrabri, jaki, borbeni, časni, emotivni, da se ne predaju.

A, svi smo odrasli u skromnim porodicama i predveče, ispred naše kapije gde smo se igrali, nosili mast i hleb, paradajz i beli luk.

A, posle?

Na male golove u tesnoj ulici "neka bije, neka bije", klisa, a devojčice su povijale lutke ili od vlažnog peska pravile tortice.

I Pansa je krož zivot loptu nosio sa sobom. Košarka, rukomet, prava legenda, a onda, kada je Baja otišao "na nebo" nije trebalo mnogo vremena, došao je on!

Trener ŽRK Prvi maj, Saša Pančić.

Trener ŽRK Pirot, Saša Pančić.

S loptom pola veka i još deceniju i po.

Trener više od pola veka!

Pansa! Neumorni, neumoljivi, večiti...

Ispred kapele uplakane generacije rukometašica. Svaka belu ružu u rukama. Maka koju je kao detence doveo da se igra, Zlata, Olgica, Daka, Slađa...  

Drugari iz ORK: Musa, Pena, Saša Mitić, Mališa, Sveta, Joca, Nikola, Šerpa, Canko...

Okretao sam se i tražio.

Gde su ljudi iz gradske vlasti? Da, samo on Neša Đorđević. I on kao i Pansa, čuvar detinjstava, šampion!

I niko drugi! Sramota...

Džaba kilometri asfalta, kanalizacije, ministara i ministarki.

Parama može sve! Ali, budite ljudi.

Gde nestade osećaj poštovanja, zahvalnosti...

Njegove rukometašice bile su šampionke. I zbog njih odjekivalo je - Pirot!

Pansa je deci dao loptu u ruke. Sačuvao ih je od poroka, dugih noći do jutra.

Postajale su majke, izrađale decu koja su za njima trčale da igraju...

Pansa je zaslužniji građanin Pirota od mnogih koji, onako umišljeni i kao važni, ulaze u zgradu po značaju.

I danas su Pansine rukometašice fina, lepo vaspitana deca. Diplomirani inženjeri, vredne radnice, majke, super studenti i đaci.

Pansa, oštar glas i plemenita duša, poveo je dečicu na put dobrih ljudi!

Plemenit otac, nežan suprug.

Veliko, nežno srce u "ogromnom" čoveku.   

Dve fakultetski obrazovane ćerke, ponosan na svoje unuke.

Navodno smo brižni za mlade i sport. Kako bi se to brinulo da nije bilo trenera koji su ih učili i vaspitavali? Da li je to bilo najvažnije, da se svima da po neki dinar?

Danas su predstavnici grada morali da se nađu u koloni tužnih i pokažu koliko je DECENIJAMA bio važan SAŠA PANČIĆ.

Pobeđivao je i čuvao decu da rastu zdrave generacije bez kojih NEMA PIROTA. 

Neće samo pare i asfalt...

Budite i ljudi koji znaju da poštuju i druge.

Ili to i nije baš tako...