Vi, koji pratite moja pisanija, posebno o Radničkom, uočili ste makar jednu razliku.

Odlučio sam da se vratim na Stadion sve verujući da je dosta bilo mangupluka i da će se ove sezone igrati fudbal.

Vama, koji znate da je Radnički do moje šire porodice, jer sam od četvrte-pete godine na Stadionu, možda je ponekada čudno kada svoje kritikujem.

Moj životni kredo bio je da najpre u svojoj kući bude sve jasno. Dok je bila mala, kada dodje do nekih nesporazuma u dvorištu gde se moja ćerka igrala sa decom, odmah bih je uveo u kuću, prekorio bez obzira da li je  bila kriva za nesporazume.

Radnički je dugo već kao "moja ćerka"! Pišu neki da su mi sudije bile krive. Često! Tako je bilo, ljudi. Pisao sam ono što sam video.

Radnički je imao slabosti protekle dve godine, ali, Radnički je "ubijen u dušu" sudijskim krađama, nameštanjem utakmica. To je mnogima smetalo.

Nikada nisam napisao da je Radnički igrao dobro, ako je bilo suprotno. Dakle, nikada slepo. Uvek sam probleme tražio na objektivan način.

Možda mnogi to ne znaju ili ih ne zanima, tek, neverovatno je, Radnički više nije Klub za primer, nije dobro organizovan, nema ni sistem, ni ljude.

Zašto su uspeli ili uspevaju drugi?

U tim klubovima napravili su sistem. Ma kakav bio, ali je bio.

Ovo je, recimo, uvod u ono što je bilo.

Vraćam se povratku na Stadion.

Odmah sam izdvojio tri detalja sa sednice Skupštine, koja je ustvari bila fingirana. Bez rasprave, diskusija, s delegatima koji su fudbaleri, ekonomi, treneri.

Radnički je ostao sa istim predsednikom, bez članova Uprave...

Sa te i takve Skupštine izdvajaju se tri detalja.

1. Finansijsko poslovanje dobro;
2. Iduće godine 80 godina postojanja;
3. Cilj - ulazak u Prvu ligu;

Dobro, ali da bi se to ostvarilo, potreban je tim ljudi u Klubu. Predsednik, potpredsednik, članovi Uprave, sportski direktor. Potreban je Projekat za uređenje Stadiona, novi sistem u radu sa mlađima itd.

Nisam slučajno poslao zahtev za akreditaciju. Da vidimo koliko administrativac zna.

To kakvu mi je akreditaciju poslao je sramota. Ovo je mejl:

Akreditacija je ona kartica. Slika, naziv medija, godina...

Mislim da je i drugim medijima poslato!

I krenem ja na utakmicu posle dosta vremena. Imao sam neku tremu, kao da je trebalo da igram!

Kad tamo "zazveckao" lanac.

Nisam to ni želeo, ni očekivao, a i zdravlje mi narušavaju tako.

Pojavio se fotograf. Tražio sam da pokaže akreditaciju.

"Nemam, u kolima je", reče.

"Ako ste meni tražili, tražite i njemu", dodao sam.

Ovaj me opsovao i otišao. Dugo do ponedeljka drugi portal, za koji radi, nije javio rezultat.

Dok sam čekao da mi predsednik odobri da uđem bez potpisa, pojavio se i novinar TV Pirot. Na pitanje da li ima akreditaciju, odgovorio je:

"Nemam!"

Uzeo je protokol i otišao na prenos.

Da li ćete ga bez akreditacije pustiti na kraju utakmice? Rekli su da neće.

Ipak, pustili su ga.

I bi što bi!

Administrativca nije bilo. Ekonom u šorcu i majici iznosio je papire za izmene i stadion se nije srušio.

Radnički umalo nije izgubio.

Imao sam utisak, rekao sam to treneru Lazareviću, da su predsednik i ovaj kojeg nije bilo bili zaokupljeni više time kako da Neša Paun ne uđe na Stadion, nego da Radnički na startu pobedi!

Nije pobedio.

Izvukao se golom, kada smo se pakovali da nezadovoljni idemo kući.

Zašto ovo u celoj priči o Radničkom?

Zato što ovi ljudi, oprosti mi Bože, malo razumeju o tome kako treba da funkcioniše jedan veliki klub kakav je Radnički. Kako je Radnički decenijama bio organizovan, ko su bili predsednici, članovi Uprave, generalni sekretar čuveni Joca Simonović, kakvi ljudi, poštovaoci u Beogradu i van zemlje...

Ovo danas nije Radnički koji je deo moje porodice.

Ovo je, ograđujem se, kada je organizacija Kluba u pitanju, jedna papazjanija u kojoj se prave gluposti u seriji.

Ta kritika mnogih o igračima, o Goranu Lazareviću, o sudijama koji nas "mrze" je samo paravan, zavesa iza koje su se sakrili Bratislav Ćirić, Dragan Janković, sekjuriti koji su me čak pre nekoliko godina hvatali za vrat (i to sam doživeo), traže razloge da maltretiraju.

U Radničkom niko nije dočekan osmehom, uz kafu (da li zato što sam pisao istinu), a ovi drugi ćutali, zna se ko su i kako viču  ura, a nije dobro!  

Eto, to je nažalost Radnički kome sam se vratio i na samom povratku doživeo nešto slično nervnom napadu!

 Zašto baš ja?

Danas sam zatražio razgovor sa Vladanom Vasićem, Nenadom Đorđevićem i Zoranom Nikolićem. Naravno, da prisustvuje i Bratislav Ćirić, predsednik.

Ne zbog sebe, mogu ja da se vratim kući, već zbog stida, srama, neznanja, gluposti i previše prostora takvim ljudima.

Žao mi je Laze i fudbalera, jer u ovakvom stanju, bez ljudi oko sebe, dobro i ovo mogu!!!

Tvrdim da sa grupom vrednih ljudi, među njima recimo: Filip Tolić, Nenad Jončić, Nino Pejčić, Žarko Jeličić, Saša Sokolov, Vladica Đorđević, možda Sale Gruber, Miša Petković (ako žele) sa nekim predsednikom, vlasnikom neke uspešne privatne firme, taj Radnički bi ponovo mogao i činio mnogo.

Da, tvrdim da bi to bio Radnički kojim bismo se ponovo ponosili!