Grad Pirot je u zakonskom roku, poslednji dan bio je 1. mart, raspisao Konkurs za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Pirota za 2026. godinu.

Dakle, zakonska stvar i Grad Pirot je za sada, što se tiče raspisivanja Konkursa, uvek to na vreme radio i izdvajao značajna sredstva. Poslednjih godina izdvaja se  preko 40 miliona dinara godišnje.

To je za svaku pohvalu. Ali, ima mnogo pitanja oko same raspodele sredstava:

Kako su birani članovi Komisije? Da li je bilo neke saradnje sa njima? Koji su kriterijumi? Kako su ocenjivani projekti...

Iskreno se nadam, zbog istine i pravde, zbog teških uslova za postojanje medija, da će ovaj Konkurs jednog dana pretrpeti određene korekcije i da će članovi komisija raditi po savesti, da neće trpeti naloge funkcionera.

Podsetiću vas na dva priloga koja sam objavio u post festumu prošlogodišnjeg Konkursa. Najpre, ovaj:

ISTINOM PROTIV ZABORAVA (3): Da li vam je ruka zadrhtala?

Nama koji poznajemo sve prilike, stručne, tehničke, kadrovske, prostorne mogućnosti pirotskih medija, agencija, ali i pojedinaca, poznato je ko sve može, da li uopšte može i kako realizuje ne samo projekte, već i sam novinarski rad.

Posebno smo isticali četiri dame:

RAZOTKRIVANJA: Četiri dame i tri keca - medijski poker! Ili, kako su deljene narodne pare medijima u Pirotu i Dimitrovgradu?

E sad, evo primera koji me prošle subote užasno uznemirio. Ustvari, kada sam malo "spustio loptu", razumeo sam da je to nastavak onog mog traganja za adresom.

Potraga (ni)je uspela: Knjaza Miloša br. 49 ne postoji u Pirotu! To je navodna adresa Portala Ćilim!

Kako je svet mali... pre nekoliko dana stigla mi je fotografija. Bilo je to 21. februara u 8 sati i 57 minuta.

Napisao čovek i ovo: Juče zalepljeno!

U subotu, 28. februara oko 12 sati, umesto na "stazu", krenuo sam da "posetim" redakciju drage koleginice Ljubice Marković. Tako piše u Impresumu portala Ćilim.

Mislio sam da je tu kod banke, nije. Krenuo sam nazad, kroz pasaž, pa onda levo. Pogled na Školu "Vuk Karadžić".

Slučajno se pojavio čovek koji tu stanuje, otkucao šifru i zajedno smo ušli. Ha, ha, on je prvi komšija. Slučajno sve zna, ali, nisam želeo da o tome razgovaram sa njim. Evo kako je bilo!

Zazvonio sam na vratima. Pojavio se mališan, vratio se i pozvao oca.

Potom se pojavio čovek. "Ja sam stanar", kaže on meni, "gazda je B". Pitao sam da li je tu Redakcija portala Ćilim, odgovorio je da ne zna, ali da je na tu adresu stiglo neko pismo! "Uzeo ga je gazda". Pitao sam: direktor... odgovorio je potvrdno!

Šta se, ljudi, desilo?! Da li je direktor... na ovakav način pomogao Portalu Ćilim da se registruje na ovoj adresi?

* Screenshot: CompanyWall

Dakle, novo saznanje: ni na ovoj adresi nema redakcije Portala Ćilim! Stvarno stanje je da tu stanuje porodica sa dvoje male dece.

Dakle, utvrdio sam na kojoj adresi je medij registovan, u čijem je vlasništvu stan i kome je izdat na korišćenje.

Stanar kaže da tu nije redakcija. Pošta stiže na "Ćilim" i preuzima je vlasnik stana.

Sutra ću se obratiti na dve adrese: Gradska uprava i Savet za štampu!

Ima šta da se pita. Ako je sve ovo dozvoljeno, onda NIŠTA...