Recenzija knjige Hristivoja Pejčića: Jovan I. Deretić i borba za istinu i pravdu

U vozu života kojim putujemo kroz vreme koje nam je dato, srećemo mnoge ljude koji više ili manje ostave neki trag u nama. Retki su oni koji svojim likom i delom zaoru duboku brazdu u nama i probude želju i potrebu za traganjem ka pravoj istini i pravdi. Jedan od retkih iskrenih otačestvenoljubitelja, koji je sa mnogo žara i ljubavi tragao i borio se za razaznavanje najstarije srbske pametarnice je i Jovan I. Deretić. Deretić je taj žar preneo na mnoge iskrene patriote, jedan od njih je i Hristivoje Pejčić, koji u monografiji JOVAN I. DERETIĆ I BORBA ZA ISTINU I PRAVDU, na upečatljiv način, precizno i jasno, iznosi svoje uspomene vezane za susrete sa Deretićem, a ujedno nam odslikava trud i napor ovog iskrenog patriote u borbi za istinu i pravdu srbskog naroda.

Pitanje, koje sebi ali i svima nama, kojima je Srbija u srcu, postavlja autor pomenute monografije, jeste: da li je Jovan I. Deretić, „dileletant“ ''turbo folk istoričar'', ''neznalica'', ''novoromantičar'', ''dokoni penzioner'', ''pseudoistoričar'' ''teoretičar zavere'', ''matora izlapotina'' ''izrod''…''kreten'' koji ''šteti našoj nauci'' i ''piše gluposti'', kao što trvrde kolonijalni istoričari, kako ih profesor Hristivoje ispravno naziva, ili neumorni borac, koji iz ljubavi prema srbskom narodu, u „korist svoje štete“ podnosi veliku žrtvu u cilju otkrivanja i saopštavanje prave istine o srbskoj pametarnici, sakrivene od strane kolonijalne uprave koja brižljivo i temeljno briše srbsku najstariju istoriju. Autor ove monografije nam jasno obrazlaže otkuda takva hajka na pripadnike izvorne istorijske škole. Esnafski „čuvari znanja“, u zemlji koja je poodavno u statusu kolonijalnog ropstva, posebno nakon Bečke konvencije, koji poput Platonovih vladalaca-filosofa čuvaju i prenose „zadatu istinu“ brižljivo prate, uz svesrdnu pomoć kolonijalnih institucija, posebno obrazovanja, da nešto ili neko ne skrene sa zadatog pravca.

Svi koji se usude da „skrenu“ sa tog zatcrtanog kursa, stavljaju se na stub srama i osuda. Hristivoje Pejčić ispravno zaključuje da ta osuda „potiče od strane onih koji bi da imaju monopol u pretstvaljanju pametarnice srbskog naroda, sužene dugoročnim protivsrbskim projektom stranaca. U školskim udžbenicima je protežirano isticanje prošlosti drugih naroda shodno kolonijalnoj praksi“. Dakle, izneta saopštenja o prošlosti srbskog naroda se smatraju za zadati ''pravac'', sa koga „kao i sa Titovog puta“ ne smemo da skrenemo. ''Vladajuća akademska teza da istorija evropske civilizacije počinje od Grčke i Rima, da je drevna Evropa bila varvarska takođe je dovedena u pitanje arheološkim i drugim otkrićima 19. i 20. veka. (…) Malo je poznato da je germanska teza o Slovenima kao evropskim došljacima i varvarima, 'narodima bez korena i stabla', kako kaže genijalni Šafarik, 'smišljena politička podvala' 19. veka, u vreme pangermanskih planova širenja na slovenski životni prostor“. Uprkos brojnim novootkrivenim činjenicama, koje, kao u priči o caru Trajanu i kozjim ušima, i pored silnog truda da se istina sakrije, neumoljivo izlaze na površinu, da, kao pravi naučnici, ispavno se držeći metodskog pravila za i protiv, ukrste činjenice sa onim koji drugačije misle, „pa kom opanci kom obojci“, ovi „čuvari znanja“, uporno se drže Hegelovog stava „tim gore po činjenice. Posebno je zastrašujuće što, umesto akademskog dijaloga, strastveno prosipaju mržnju prema svakom ko i malo veliča Srbe. Najbolja ilustracija ovog stava je poruka jednog od najžešćih kritičara „pseudo istoričara“ kako ih naziva, Radivoje Radić (upitnog srbskog porekla), koji kaže: ''istorijska nauka nije prćija gomile neiskazanih šupljoglavih i mentalno nezrelih idiota'', i upućuje rugajući pozdrav: ''Puno sreće u potrazi za Srbima: na Antartiku, na Mesecu. na Atlantidi i širom kosmosa!!!!!''. Da li je to rečnik jednog intelektualca. Čini mi se, da je najbolju ocenu, koju navodi autor monografije, a koja treba da bude prosvešćujuća, zašto autohtone istoričare, kao i Srbe u celini mrze zapadni kolonijazatori, kao i njihovi domaći izvrštelji, dao Branko Dragaš: ''mrze Srbe jer smo opasni svedoci drevne istorije''.

Profesor Hristivoje Pejčić nam u monografiji, koju iskreno preporučujem svima koji bi da se bude iz dremeža u koji su nas uveli zapadni mrzitelji Srba, i koji su na tragu prave srbske pametarnice, jasno pokazuje u kojoj meri Jovan Deretić, ulaže svoj trud znanje, pa i sopstveni novac, da rasvetli jedno od pitanja koje je fundamentalno za srbski narod– jesmo li starosedeoci ili doseljenici u zemljama u kojim živimo? „Posvećenje Deretića davnijoj prošlosti Srbskog naroda i iznošenje istine o njoj“ smatra Hristivoje Pejčić, značilo je i njegovu spremnost za podnošenje niskih udaraca, uvreda, izliva mržnje, pa i rizika po život budući da je doživeo neuspešna dejstva atentatora. Ukratko bio je spreman na žrtvovanje. On je ustvari pokazao retku ličnu hrabrost u njegovom vremenu koja je za poštovanje a manje je poznata“. Onaj ko iskreno voli svoju otadžbinu, ne radi u „korist njene štete“, već je spreman, bez obzira na žrtvu, da se bori za pravu istinu o njoj. Jovan Deretić se iz tog razloga, i vraća u svoju domovinu 1997. godine iz Čikaga, kada se preselio u Beograd. Pored srbskog i engleskog jezika, govorio je francuski i ruski, a služio se nemačkim, italijanskim, latinskim i starogrčkim. Doktorirao je istoriju 1994.godine na Arizona Koledžu u Tusonu. Bio je ministar, a potom i predsednik Kraljevske vlade u egzilu. Stekao je počasni doktorat prava (LLD) u SAD. Član je Petrovske akademije nauka i umetnosti iz Sankt Peterburga. Da li takav čovek može biti „delitant“ „neznalica, i da li takvog čoveka vodi „koristoljublje“, kako tvrdi „esnafski“ istoričar Radić, ili ga vodi ljubav prema otadžbini?

Svojevremeno je Napoleon Bonaparta, suočivši se već tada sa mnoštvom netačnih podataka kojima je raspolagao njegov svet, rekao da je „istorija skup dogovorenih laži. Zato, kao nasušni hleb nama je danas potrebno suočavanje sa pravom istinom jer, kao što poručuje Meša Selimović: „Ništa nije dobro što ostaje neobjašnjeno, niti se istorija gradi na prećutkivanju“. Otuda je centralni predmet Deretićevih, istraživanja, kao i njegovih saradnika, o kojima takođe iscrpno piše profesor Pejčić u monografiji, prednemanjićka istorija srbskog naroda. Svojim uvidima, potrkrepljeni konkretnim dokazima, posebno pozivanjem na strane autore, Deretić je sa saradnicima i sledbenicima doprineo da se nasluti dugoročni cilj u okviru politike nekih zapadnjačkih država - da srbskog naroda nema u njegovom pamćenju i postojanju na prostoru srbskog sveta na ''Balkanskom'' poluostrvu. Na taj način Deretić je ohrabrio mnoštvo pojedinaca razaznavanju davnije istorije srbskog naroda, a jedan od njih je i profesor Pejčić.

Put ka Istini i kroz Istinu, je put u život i trajanje. Ako živimo u neznanju propast nam je sasvim sigurno osigurana. Ovu poruku shvatio je pesnik Petar Kočić, čije su reči bezvremene i danas jasno odjekuju u srcu i mislima svakog iskrenog Srbina: „Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas.“ Tu poruku, shvata i Jovan Deretić, čovek koji je živa legenda i istorija, jedan redak pravi intelektualac. „Buduće generacije slaviće njegovo ime“ uveren je autor ove monografije, sa čime se potpuno slažem.

* Prof. dr Petar Anđelković