Poodavno smo pokrenuli ovu rubriku želeći da vas podsteknemo da saopštite svoje stavove o aktuelnim temama. Podrazumevali smo da obrada tih tema ima ne samo kritički stav, već i da na takav način pokušate da saopštavate i vaše predloge, ideje.

Ubeđeni smo da veliki broj vas, posebno društveno aktivnih, odgovornih, na ovakav način može da da svoj prilog bržem razvoju pre svega našeg kraja.

Iskreno, jedno vreme bili ste veoma aktivni, da bi poslednjih godina sve nekako utihnulo.

Ova rubrika podrazumeva i vaše naučne, istraživačke, ponavljam i kritičke sadržaje.

Drago nam je da je naš sugrađanin, afirmisani prof. dr Petar Anđelković odlučio da u nekoliko nastavaka saopšti svoje stavove o aktuelnim detaljima karakterističnim za našu zemlju i naš grad.

Naravno da smo zahvalni za poverenje da se na stranicama najposećenijeg i informativno najaktivnijeg Portala u Regionu objavljuju tekstove ovakve i slične sadržine!

"Poštovana redakcijo portala Pirot Plus online,

Poštovani građani Pirota. Imajući na umu da je odgovornost ključna obaveza koja stoji pred svakim građaninom naše otadžbine Srbije, a koja podrazumeva našu obavezu da damo svoj doprinos za njen razvoj, kao intelektualac osećam obavezu da iznesem svoj stav o putu i načinu razvoja Srbije i posebno Pirota.

Namera nije nikava politička ideloška kritika bilo koga, već jedno viđenje „kuda i kako“.

U nekoliko nastavaka na portalu Pirot Plus online izneću svoje tumačenje i viđenje, najpre potrebe i značaja izrade nacionalne strategije, a potom osvrt na razvoj Pirota. Svakako, osnovna namera je da se o ovoj temi od presudnog značaja za razvoj otvori rasprava i da dođemo zajedno do pravog rešenja.

Prvi prilog: O POTREBI ADEKVATNE NACIONALNE I LOKALNE STRATEGIJE ZA SPAS SRBIJE I PIROTA

Razvoj svake zajednice, kako nacionalne tako i lokalne, prvenstveno zavisi od strategije razvoja. Jer, kako je naš mudri narod davno shvatio „ako ne znaš kuda ideš teško da možeš tamo da stigneš“.

Naš narod nekad je bio mudar, uspevao da opstane i u mnogo težim i nepovoljnijim geostrateškim prilikama. Danas, mi naslednici negdašnjih nepismenih seljaka, a mudrih ljudi i junaka, školovaniji, u obrazovanju bez obraza, sa mnogo znanja ali malo mudrosti, da li znamo kuda idemo?

Nedostatak mudrosti se najbolje pokazuje u nedostatku adekvatne nacionalne strategije koja bi „srpski brod“ zaustavila u kretanju ka ponoru i preusmerila kretanje u pozitivnom smeru. Srbija nestaje na mnogim poljima, teritorijalno se smanjuje, ekonomski postaje kolonija, a demografski nestaje.

Jedan od najopasnijih nepovoljnih razvojnih trenova, koji je na delu u Srbiji, su nikad veće regionalne razlike. Pogrešnom politikom komunisti su razorili srpska sela, pogrešnom politikom danas mundijalisti, prerušeni komunisti (komunistkapitalisti), čitave regione i Srbiju dovode na rubu nestanka. Dok se Beograd i još nekoliko većih gradova razvijaju pogranični regioni se gase. Beograd je centar svih najvažnijih dešavanja: političkih, ekonomskih, kulturnih.

To za posledicu ima da Beograd kao usisivač usisava stanovništvo, posebno mlade i obrazovne kadrove iz ostalih regiona što za rezultat ima niz negativnih posledica po te regione. Ti regioni ne samo što smanjuju svoje stanovništvo, već ostaju bez razvojnih potencijala jer su upravo mladi obrazovni kadrovi najveći potencijal razvoja.

Srbija se konstantno, posebno nakon Drugog svetskog rata, nalazi na putu ka „svetloj budućnosti“. Najpre su komunisti ubeđivali narod (koji treba da se malo strpi) da se zemlja kreće ubrzano ka „svetloj budućnosti“.

Milošević je obećavao standard u Srbiji kao u Švajcarskoj. Nakon njega novi komunistkapitalisti, reformisali su srpsku privredu na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor). Pošto pogrešna politika ne može da daje dobre rezultate, građanima su se nudile bombastične lozinke i lepa obećanja („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“, „Stotine hiljada novih radnih mesta“, „Hiljadu evra za akcije“, „Bolji život“…), a koje su bile svesne obmane. I novi komunstmundijalisti koji slepo slede spolja nametnuti put „da evropa nema alternativu“, takođe godinama srpsku javnost zaluđuju idejom da Srbija ide u dobrom pravcu i da samo što nismo ušli u Evropu, a kad uđemo „čeka nas med i mleko“.

Taj ulazak se stalno pomera i šargarepa na štapu postaje sve zahtevnija. Ova futuristička utopija, koja se uporno nameće, biće to, po svemu sudeći, naša sumorna surova budućnost. Za svega tri i po decenije Srbija će imati dva miliona stanovnika manje, za 50 godina čak tri miliona manje i svaki treći Srbin biće stariji od 60 godina.

Osvrt na dosadašnji tranzicioni put Srbije upućuje na zaključak da se ona pokazuje kao tragedija u svim sferama života: urušava se politički suverenitet kroz evro i nato integracije; urušava se ekonomija; tranzija je opustošila privredu i mnogima je ugrozila život; srpski narod se od domaćinskog pretvara u slugarski narod; urušava se porodica, smanjuje se natalitet; mladi beže iz zemlje, čime smo kao narod na sigurnom putu demografskog samonestanka; urušava se obrazovanje kao jedan od temelja zdravog društva.

Obrazovanje se sve više od izvornog značenja (obrazovanje, od reči obraz) pretvara u edukaciju bez ikakvog smisla i značenja, odvaja se od vaspitne funkcije, proizvodeći sve više fah idiote; urušava se kulturni suverenitet kroz sekularizaciju tradicije i religije promovisanjem nove „pink kulture“ čime se u oblasti duhovnosti razaraju moralne vrednosti, a promovišu altruizam, bezosećajnost, kriminal i apatija, što urušava svaki iole pristojan oblik života i devastira elementarni sistem moralnih i civilizacijskih vrednosti; urušava se svest ljudi pseudomorfozom svesti. Posebna opasnost Srbiji preti od prezaduživanja.

Za poslednjih 12 godina državni dug skočio sa oko 15 na skoro 40 milijardi €. Međutim, ukupni dugovi, kako to stručno pokazuju nezavisni ekonomisti, Srbije prema stranim poveriocima su oko 100 milijardi €.

Tu spadaju državni dug, dugovi javnih i privatnih preduzeća po osnovu stranih kredita, dugovi fizičkih lica, koja uzimaju kredite kod stranih banaka za kupovinu stanova, automobila ili tzv. potrošačke kredite bez posebne namene. I na kraju, Državni dug će skočiti 2027. godine za novih oko 20 milijardi €, za nacionalni stadion (za kojeg je planirano preko 1 milijarda €) i EKSPO2027, za koji je predviđeno skoro 19 milijardi €. Predviđajući bankrot Srbije, po nalogu stranih poverilaca (banaka), vlast je donela zakon da javna preduzeća i nacionalni parkovi pređu u formu DOO, kako bi u slučaju da se ne mogu vraćati krediti, što je gotovo izvesno, njihovim preuzimanjem stranci mogli da namire svoja potraživanja.

Otuda se kao prioritet svih prioriteta nameće izrada nacionalne strategije društvenog razvoja. Imajući u vidu da su sve velike geopolitičke ideologije propale ili na putu propadanja (nacizam-fašizam, komunizam i liberalizam) kao nasušna potreba se javlja neophodnost traganja za novom-starom paradigmom društvenog razvoja."

Drugi prilog prof dr Petra Anđelkovića "U se i u svoje kljuse" objavićemo u ponedeljak, 15. septembra.