Svi smo više nego svesni da javni privid školovanja traje evo već čitavu godinu, a izgleda da ovih dana ulazi u terminalnu fazu. Petnaest godina radim u prosveti i ne mogu se oteti utisku da je nama, unutar sistema, taj privid malo trajnija kategorija i da je uvek bilo, u najmanju ruku, „zabavno“. Nekako smo se navikli na eksperimente i magareću klupu po pitanju stvarnih prioriteta koji muče srpski obrazovni sistem. Promenilo se tokom mog skromnog radnog veka desetak ministara, nekoliko premijera i tri predsednika države. Svima su bila puna usta brige o deci, obrazovanja, nataliteta, prosvete, napretka, naročito tokom izbornih kampanja.

      Od kako sam prvi put kročio u učionicu, sa već zaboravljenim papirnim dnevnikom, 2006. godine, „reforme“ su već bile u toku. Ja, mlad i ambiciozan, naivno sam verovao da iza svega stoji zdrava i duboko promišljena namera da se nešto iz korena promeni. Od redovnog slušaoca gomile seminara, posle par godina, i ja sam u maniru razočaranog i „smorenog“ učenika počeo da „bežim“ sa istih, sve više ubeđen da ništa važno neću propustiti. Administrativni papiri i procedure postajali su sve brojniji, knjige sve „tanje“ i skuplje, a izdavači sve drčniji u nameri da svoj „idealni“ udžbenik prodaju zbunjenim roditeljima, od kojih su se mnogi školovali iz knjiga nasleđenih po dinastičkom modelu, pa postali ljudi i stručnjaci. Uz pomenuto je išla i standardna „reklama“ za prosvetne radnike, da ništa ne rade, da imaju gomilu raspusta, idu na besplatne ekskurzije, slade se „masnim“ dnevnicama i skupim poklonima za mature, rođendane i praznike.

      Iz seminara u seminar, iz sednice u sednicu, proterivali smo polako slabe ocene, vaspitne mere i autoritet prosvetnog radnika pa i škole kao institucije. Strpali smo u isti koš najbolje, osrednje, slabije pa i one sa posebnim potrebama, a na leđa prosvetnom radniku stavili teret balansiranja između krajnosti i zadovoljavanja svačijih potreba. U svoj toj inkluzivnoj „papazjaniji“ sistem se nikada nije temeljno bavio talentima, nadprosečnima i onima koji će sutra ovo društvo da povuku napred. Nesnađeni i neprepoznati oni su sami sebi krčili put i mnogo pre svih nas stigli u Evropsku uniju ili pak prešli Atlantik. Na moje veliko razočarenje već uspevam da napravim spisak od preko trideset mojih izuzetnih učenika koji više nisu u Srbiji. Uprkos tome, „REFORME“ su se i dalje nizale iz godine u godinu i davale rezultat! U nižim razredima skoro svi su sa odličnim uspehom, a taj trend ide polako i u više razrede i zaista nema lepše slike od one vidovdanske kada se dele knjižice i svedočanstva. Deca prezadovoljna, učiteljice i nastavnici ponosni, a roditelji u pozitivnoj dilemi da li je dete tako bistro na mamu ili na tatu. Posle par godina osvane i neka fotografija sa nekog „prestižnog“ privatnog fakulteta, a kiselo se obradujemo kad iste te „najbolje“ učenike vidimo nešto kasnije i na nekoj visokoj funkciji, „zamišljene“ nad problemima države i društva. U međuvremenu se dopisujemo sa onima koji nisu bili tako ambiciozni, pa danas „muku muče“ u sređenim zapadnoevropskim državama, cenjeni, plaćeni i ponosni... I tako... Sve bi bilo "lepo" da nije došla korona i do koske ogolila našu društvenu i prosvetnu realnost.

     Ne bih napisao ovaj tekst da me ovih dana ne saleću brojni roditelji učenika nižih razreda i hvataju se za glavu kako će od ponedeljka da se „konektuju“ na srpski obrazovni sistem. Mnogi rade po ceo dan, drugi ne barataju tehnikom, oni treći nemaju internet, četvrti imaju internet ali nemaju dovoljno računara za dvoje dece, peti što bi rekli Piroćanci „udarili u jednogled“... Kako je nama u prosveti? Pa snalazimo se, kao i decenijama unazad. Ništa strašno...

Davor Lazarević, istoričar