Iako sam o njima pisao kao novinar pre 25 godina, Mita Gaga, braća Cekić, Misirlić nisu bili moje teme. Bile su to sudbine. Tako sam ih doživljavao, tako i razgovarao sa njihovim naslednicima, dok sam u Lavirintu i na sesijama u organizaciji ANEM-a i B92 pravio priču. Nalazio sam ih na Novom Beogradu, u Nišu, a sa nekima od njih, kao sa Gordanom, ćerkom Jove Cekića i razgovarao. Neke od naslednika sam i lično znao. Mileva Cekić mi je predavala srpski u Gimnaziji, znam iz viđenja samo Radomira Raku Cekića, izuzetno cenjenog stručnjaka u Tigru, Ceku, tako su ga zvali, znao sam kao učenika Gimnazije, starijeg Cekića, srećem Jocu, koji je dugo bio van Srbije, sada je tu...

Jutros sam ponovo listao sve moje papire, požutele hartije koje mi je Gordana slala.

Čuvena Cekićeva kuća: Uskoro izvršenje. Pravda će biti namirena! Govori Ana Matić, advokatica na Višem sudu u Pirotu!

U subotu, najavio sam to, imao sam tri izazova, neki kažu terena: Deponija, posečena lipa i Cekićeva kuća.

Ulica Vuka Karadžića, jedna od najneuređenijih ulica što se saobraćaja tiče. Pratio sam preko ljudi od poverenja informacije. SPS se danima selio i, konačno – iselio. Računajte od 1945. do 2026, koliko godina ima... Savez komunista, potom naslednik – Socijalistička partija Srbije.

Gordana mi je u pismu koje mi je poslala  2002. godine za emisiju Lavirint napisala i kako je porodična kuća preimenovana u poslovnu i tako 1970. godine nacionalizovana.

Ovo su neki od dokumenata. Bora Kostić, pirotski hroničar je u Knjizi Mita Gaga i braća Cekić objavio na koji način je nasilno napravljen ugovor o kupoprodaji.

I konačno, te 2003 - 2004. godine (nisam siguran) je Gordana, kćerka Jove Cekića, za Lavirint napisala sledeće pismo:

Kada sam prišao kući, delovala mi je nekako napušteno, tužno, sivo. Zidovi, prozori, roletne, sve ostarelo. Dve zastave kao simboli prošlog i dalje stoje. Dole u suterenu bilo je predstavništvo Politike.

Čuo sam da je sav knjižni fond dat Biblioteci. Nameštaj, sve što je decenijama bilo unutra je iseljeno, ili je ostalo još ponešto.

Sećam se da sam ulazio u nekoliko navrata, prilikom Konferencija za novinare (jednom su me jedva pustili) u vreme Dragana Todorovića tokom izbora. Znam i to, da su spavaće sobe, dnevne sobe, kuhinje, da je mnogo toga pregrađeno. Dvorište veliko, ograđeno prema Školi "Vuk Karadžić". Tu su se držali govori za dan partije.

Šta li se tu događalo u vreme komunista, o tome i ne bih želeo da bilo šta pokušam da kažem.

Šta mi je palo na um? Želeo bih da, tamo negde u budućnosti, neko od hrabrih, pismenih ljudi, koristeći sve spise, sudske političke, opštinske, razgovarajući sa naslednicima, napravi jedan film o ljudima s početka ove priče.

Kako je ubijen Misirlić, zašto su zatvarani i maltretirani Mita Gaga, Milorad i Jova Cekić? Zašto im je otimana imovina?

Prošlost ovog grada moraće jednog dana da bude oteta od istorije i ispričana narodu. Da ovaj mladi svet, naslednici ili ne tog vremena, znaju pravu istinu i osećaju se mnogo slobodnije!

Poslednja informacija koju sam upravo dobio: Predaja ključeva biće za nekoliko dana!

Dugo su Cekići čekali! Ipak, dočekaće! Neka se zna da je svaka istina spora, ali stigne.

Neka je dobrodošla!