Kako je sve počelo ponekada da biva čudno, drugačije, pomalo jednostrano. Kao da neki sebe smatraju da su negde daleko od običnog sveta i da mogu onako kako njima samo odgovara.

A, oko vas…!?

Jedan od načina za komunikaciju u poslednje vreme su mejlovi.

Pošalju tako mejl i samo kažu, ne pitaju da li možeš.

Evo prvog:

Vežite psa gde gazda kaže, samo što nije napisano.

Otišao novinar u 12! Čuveni kamen temeljac. Hajde to je tu, blizu. A i konačno će se graditi istorijska Autobuska stanica. Tačno u podne. 

U tom istom mejlu, pozivaju i na drugi događaj - Pokrevenik. Asfaltira se ulica. Pirot – Pokrevenik 17 km.

Pitao sam, skoro 40 km. Ko će gorivo da plati?!

Nisam dobio odgovor.

Daleko je njima naša muka, da nema para ni za gorivo. Da se duguje naknada za dolazak na posao! Ma, da nema za platu!

Napisao sam da nećemo, jer – nema!

A, znam da će svi doći. Ako želite da vidite ono što ima od novinara, vi onda pozovite Njega ili onog do njega i novinari su tamo.

Da li je moglo nekim kombijem, gradskim?

Nije moglo!

Drugi mejl:

Administrativcu rekli ne možemo u jedan, ne možemo ni u 12h, idemo na kamen temeljac. Da, može u 11h.

Zbog "velike teve"!

A nas, da li je neko pitao nas da li mi i kada možemo?

Ne, važno je da oni dođu!

Godišnji odmori, u redu. Odmori su i kod nas, nismo kompletni.

Baš ih boli...

I nisam otišao.

Izvinite, dragi prijatelji!

Ove mejlaše treba učiti da najpre pitaju, da čuju da li i kada možemo i da li uopšte možemo!

Pokrevenik je danas bio daleko za nas.

Na Radnički neka ide "velika tv"! Mi ne možemo.

Iz principa!