Ovo nije ni običan mejl, ni obično pismo. Ovo je ispovest iz koje nadire pitanje koja nas dovodi u dilemu - da li je ovo život, ili...

Anonimno pismo prenosimo u celosti, izvor je poznat Redakciji.

"Poštovani,

Želela bih da vam dostavim anonimno svedočenje o događajima koje sam doživela tokom studentskih i građanskih protesta u Srbiji, sa molbom da moj identitet ostane zaštićen ukoliko odlučite da moje iskustvo prenesete u svojim vestima.

Kada se 1. novembra dogodila tragedija koja je potresla Srbiju, još uvek sam bila učenica srednje škole. Revolt i tuga zbog izgubljenih života naveli su me da počnem redovno da prisustvujem akcijama odavanja pošte kroz petnaest minuta tišine, a zatim i protestima.

Kako su se građanski otpor i studentske blokade širili, učestvovala sam i u blokadama ulica prelaskom preko pešačkih prelaza. Upravo tada sam više puta doživela verbalne uvrede od ljudi koji su odlazili u Pionirski park.

Međutim, ono što je usledilo prevazišlo je granice verbalnog pritiska i ostavilo na mene snažan utisak, posebno zato što sam u tom trenutku bila maloletna.

Jednog dana na vrata mog stana u Pirotu, gde živim, došla su dvojica policajaca. Nisu se predstavili niti su mi pokazali bilo kakav nalog ili dokument. Jedan od njih se postavio preko stepenica, dok je drugi stajao ispred vrata mog stana. Rekli su mi da imam nešto u policijskoj upravi i da treba da pođem sa njima. Kada su mi rekli da izađem, našla sam se bosa, bez papuča, u uglu hodnika između vrata svog stana i zida.

Policajac je zahtevao da pozovem majku. Ponudila sam da je oni pozovu, jer sam bila maloletna, ali su to odbili. Pozvala sam je i uključila zvučnik. Policajci su ćutali sve dok nisam rekla majci da neko želi da razgovara sa njom. Ni tada se policajac nije predstavio.

Rečeno nam je da se u policijskoj upravi javimo najkasnije do 8.30 časova. Kada smo majka i ja došle, narednih sat ili dva provele smo napolju, a ostatak vremena u hodniku, čekajući da nas neko primi. Dok smo čekale, službenici su doručkovali i pili kafu, a mi nismo imale pravo da jedemo, pijemo vodu niti da odemo do toaleta.

Tek oko 14 časova odveli su nas do Suda, gde smo platile kaznu od 6.000 dinara.

Posebno mi je ostalo urezano ono što je policajac zadužen za naš slučaj rekao mojoj majci:

"Kad umete da blokirate i pumpate, umećete i da plaćate."

Za mene je taj komentar bio mnogo više od neprijatne opaske. Doživela sam ga kao poruku da se naše građansko angažovanje ne posmatra kao pravo na izražavanje nezadovoljstva, već kao nešto zbog čega treba da budemo kažnjene i ponižene.

Želim da napomenem i da je ovom događaju prethodio period uznemiravanja. Dobijala sam pozive sa skrivenih brojeva na kojima bi bila puštana pesma „Ne diktaturi“, a bilo je i pretnji. Sve to je dodatno pojačavalo osećaj nesigurnosti.

Ovo pišem zato što smatram da iskustva mladih ljudi koji su učestvovali u protestima ne treba da ostanu neispričana. Iza svakog imena u policijskom zapisniku, svake kazne i svakog broja u izveštaju nalazi se stvarna osoba, često veoma mlada, koja je izašla na ulicu vođena osećajem nepravde i željom da se tragedija ne zaboravi.

Nisam izlazila na proteste zato što sam želela sukob sa bilo kim. Izašla sam jer me je tragedija pogodila, jer sam smatrala da je ćutanje neprihvatljivo i jer sam verovala da imam pravo da iskažem svoje mišljenje. Ono što sam doživela nije me navelo da zaboravim zbog čega sam počela da protestujem.

Molim vas da, ukoliko odlučite da objavite ili prenesete ovo svedočenje, zaštitite moj identitet i ne objavljujete podatke na osnovu kojih bi bilo moguće da me neko identifikuje. Zbog ranijih pretnji i uznemiravanja, anonimnost mi je veoma važna."