Miloš Jovanović, naš dečko, Piroćanac,  jedan od odgovornih za Centar na Četvrtom kilometru, po dogovoru, sačekao me u pola dvanaest ispred svoje kancelarije.

Sneg neprestano pada gore, drugi dan. Sve zavejano, tišina, tu i tamo po neko od promrzlih mladih ljudi prođe sakrivenog lica maskom. Kapuljača.  Dole, papuče, patike, neko bos...

Osnovne detalje o tragediji objavio sam sinoć. Naš dogovor bio je da vidim te momke, da razgovaram sa njima.

...............................................................................................

Miloš otključava ulazna vrata od dela Centra koji služi za izolaciju.

Ulazimo!

Dva mladića, zgurena kraj prozora, sede na krevetima, podižu pogled

Mashal Malikzad (20) i brat iz uže rodbine Malfizullah Safi  (20) peti dan čekaju. Mashal, rodjeni brat Mashera Malikzada krenuo je sa njima pre dva meseca iz Avganistana. Neizvestan put. Hodom kroz Tursku i Bugarsku. Krenuli su u neizvesnost.

 Pre sedam dana ušli su u Srbiju. Išli  peške, prugom. Sedam dana bili u Dimitrovgradu. Pod mostom, u teretnim vagonima. Stigli do Pirota, prešli Železnički most ...

   Tri brata. Treći je najmlađi Masher Malikzad, nedavno napunio 18 godina.

..........................................................................................

Mashal se nada, pominje lekare, policiju. Ne želi da pomisli da rođenog  bratra Mashera Malikzada više nikada neće videti. (Bio sam obazriv, Miloš mi je skrenuo pažnju da mladići ne znaju da je brat nestao u talasima velike vode). Imaju rodbinu, niko još uvek ne zna za slučaj!

Ponekada je istina često bolna, ako joj gledate u lice.

Izlazimo Miloš i ja.

Svako od nas oborio pogled. Počinjemo, činilo mi se, kao da svako od nas govori za sebe.

Sneg ne prestaje. Ispred prve zgrade stoje momci, oni ne znaju ništa o tragediji, razgovaraju. Tu je doktorka, prevodilac. Ručak je u dva. Još jedan dan. Za njih, običan.

...........................................................................................

Mashal Malikzad i Malfizullah Safi strepe i čekaju! Ne veruju u vest o tragediji. O tome da je njihov brat  Masher, prešao hiljade kilometara sa njima, nestao u talasima reke pod mostom, samo zbog toga što su bili žedni vode!

   Žeđ.

Najpre za životom, beg od rata i ubijanja, usahla je i ukrala mladi život,  u nabujaloj vodi, u  tišini  pirotske zimske večeri.