Поштовани господине Ненаде, 

пратим Ваш портал, као и моја породица. Сећам се још као дете вашег препознатљивог гласа, са радиа. Тада сам мислила да Ви (водитељи) живите у тим кутијама које смо имали код куће. Дечја машта,шта да кажем. 

Ово електронско писмо пишем јер желим да знате да смо уз Вас. Од предобрих емисија које сте водили док сте имали Спорт радио, преко Спорт кафеа и сада Плус радија,увек сте били први који ћете поделити са нама информације, вести а да су речене онако какo јесте, а не обојене неким бојама, упаковане у неким ружичастим фолијама. О доброј музици коју сте пуштали на фреквенцији, нећу ни да говорим. J На свом радију сте имали и секције за нас који смо хтели можда некад да будемо у том послу, стрпљиво сте нам дозвољавали да водимо емисије и будемо своји, иако смо тада , давне 2002-2003.године били деца.

А онда смо порасли, почели да се сами боримо за бољи живот. Мислили смо да ће нам завршени факултет донети крила. Диплома високог образовања поштовање.

А у том дугом процесу, кад су студенти „Солунци“ како су нас звали, постали на неки начин проблем и били малтретирани на факултету, обратили смо се Вама. Сећам се да сам Вам писала који проблем имамо и какво је стање на дотичном факултету. Једини сте Ви позвали тадашњег декана да да изјаву. И уредно ми вратили е-меил. Можда је то тада за вас било безначајно, али за нас(мене) је итекако била велика ствар!  

Годинама уназад се борите за правду, за истину и да мислимо својом главом. Уз Вас смо расли, стасали и сазрели. Не дозволите да вас разочарају, да вам униште душу.. Нису вредни тога. У овом већ накарадном друштву останите светло Пирота. Останите наш чика Неша. Останите уз поштене градске породице, вредне и поштене домаћине и уз њихову децу. Ово је мој мали допринос вашој борби, која траје дуго времена. Свако од нас има своју животну битку.

Обично не коментаришем,не улазим у расправе на порталима и друштвеним мрежама, јер је народ тотално полудео и изгубио систем вредности.. Али некад, као сада, имам потребу да напишем. Надам се да нећете узети за зло.

С поштовањем,

грађанка Пирота 

__________________________________________

Odgovorio sam:

Hvala Vam! Ne znam ko ste, ali da li je to najbitnije. Vi ste, draga moja, Čovek!

Jesam, priznajem, rasplakali ste me.

Ali, ljudi plaču!

Kada!? Od sreće, od uzbuđenja, od toplih ljudskih reči.

Kao prodati novinar, izdajnik, ušljiva spodoba izgubljenog prezimena - NE!

Nekada sam bio Paunov Neša, njegov mlađi sin. Ponosan na oca koga je znala ona fudbalska Jugoslavija, ali i ona pozorišna Srbija kao upravnika i nagrađivanog reditelja.

Majke Zorice, vaspitačice koje su volele i dan danas vole njena deca.

Iz takve porodice smo Maca, Milan i ja izašli, vaspitani da budemo dobri i pošteni ljudi.

Jeste, bio sam Paunov i Zoričin Neša, "po mladiti sin, onija mršavko".

Jesam, danas, s ponosom Neša Paun.

I, verujte, neću ih i nikada ih nisam izdao do sada.

I zato, oni koji su mislili da ću im pevati njihove "rodoljubive pesme", tako uništiti svoje ime i prezime kako bih se gurao u ono bure u koje su smestili kolege i muljaju ih svaki dan, plaćajući im sve ispevano. Kako bi uz njihovu pesmu mogli da gaze, ubeđeni da jašu na belom konju izgubljene nade u "pobedu"!

Hvala Vam za ove suze koje sam pokušao, a nisam uspeo da sakrijem pred mojim Andrijom, čitajući mu vaše reči.

I da Vama i svima kao Vi, obećam da ću tražiti snagu da odolim nemani do onog dana kada će se moj unuk vratiti sa fakulteta, s jednim papirom na kojem će pisati onako snažno da je spreman da nastavi i BUDE BOLJI! 

Da ljudi kažu, hteli ili ne, da onaj Andrija beše unuk nekadašnjeg Neše Pauna.

Da li smem da Vam na kraju poručim da nastavite da budete ljudina, dama kojoj se i sada klanjam, za vjek i vjekova?

A ja ostajem, Neša Paun, "mršaviti, po mladiti" sin Zorice i Pauna!

Zdravi i srećni bili Vi i svi Vaši!