Priča je, za većinu naših ljudi, možda i neobična. Neću da kažem da se neke navike promene kada čovek ode iz zemlje i vrati se posle tridesetak godina. Ili, takvih navika  imaju i neki od naših ljudi , koji jesu u malom broju, ali imaju to u sebi da osim za ljude, imaju osećaj i brige i za životinje.

 Znam, recimo bivšeg košarkaša Pirota Matovića , koji sada igra rekreativno u Dimitrivgradu (mislim da bi mogao i ovde) koji ima ima svoj azil i čuva, brine o svemu. Bane Sibinović koji je formirao udruženje koje okuplja veliki broj članova, Natalija Paunović itd.

Ona je radila u Prvom maju, on vozač šlepera iz Belgije koji je vozio odela iz Prvog maja.

 Rodila se ljubav, odlazak u Belgiju, potom deca i tako 30 godina.

 Priča je filmska. Došli su, ili su se vratili u Pirot. U Blatu je ona , Mirjana Manić imala staru porodičnu kuću. On Roberd iz Briža je oduvek voleo da radi u poljorivredi i eno ih. Imaju sve!

 Porodično poljoprviredno gazdinstvo. Obradjuju zemlju, imaju ponešto od stoke. Imao je zdravstvene probleme, levom rukom i nogom optežano funkcioniše, ali radi. Belgijanac iz Briža.

I...

 Evo te priče. Ima nešto čudan drugi deo, ali, tako je veoma često. To je ono s početka! 

Psi.