(...a koje bejahu vaše!)

Čudna vremena! Jes' da nije u zemlji Srbiji bilo neke blagodeti ( naravno kako za koga), ali onaj običan svet pamti kada se kupovalo samo novo, kada se nije išlo kod obućara , šnajdera...

Strepele su pirotske zanatlije, neki zatvarali svoje dućane, drugi ostajali da rade, ako ne zbog neke zarade, onda makar zbog toga što su se svake predvečeri u radnji okupljali prijatelji i tada bi priče , sećanja, dogodovštine prepričavale do dugo u noć.

Kakvo je ovo vreme sada, to najbolje zna svako od zanatlija, jer i danas ima onih koji kod šnajdera, obućara nisu privirili, jer su u dobroj prilici da kupuju novo i ne samo novo, već, zna se “isključivo” firmirano!

Ovde u Tržnom centru ATP, svakog jutra u 9 sati svoj dućan otvara naš komšija. Prvo nam je skrenuo pažnju naziv radnje “DEDA I UNUK” a potom kroz staklo smo videli gomile cipela, patika... Novinarska znatiželja! Kako radi, kako živi ovaj čovek, da li oseća ta “vremena” i vremena i ko sve prolazi kroz njegov dućan. Pokucali smo na vrata !

Majstor Marjan , naravno imao je mnogo posla. Nije “podizao glavu” dok smo razgovarali.

Kada sam izlazio iz Marjanove radnje, setio sam se starog obućara, legendarnog pirotskog Bore Gale, u čijoj radnji se okupljao “pirotski krem” , od profesora, sudija, lekara, do komšija, običnih ljudi. Na “čašicu razgovora”, ali i ne samo to! Meze, domaća... U radnji u rafovima mnogo cipela. Kada bi mušterija došao, a kako je Bora Gala, ponekada, zbog društva, malo uspevao da uradi, on bi odgovarao “ Da, da, radimo na njima, a koje bejahu vaše”!!!

Stara dobra vremena. U obućarskoj radnji u Tržnom centru ATP, nije bilo ljudi, atmosfera mi je delovala, toplo, iskreno, podsetila na neka ranija vremena. Na zanate koji , ipak, ne umiru! Čuvaju ih, naravno ljudi!