U nedelju smo ponovo pohodili Stari planinu.Lep prolećni dan iskoristili smo na prosetamo do Vrela. Ne dalje. Ne do Dojkinaca, Brloga, Tupavice, do Jelovice, Širokih luka. Ostavili smo za drugi put. Ovo na Vrelu bilo je dovoljno. Za oduševljenje , ali i razočarenje.

Restoran kod Tome promenio je vlasnika. Trenutno ne radi. Novi vlasnik investira i najavljuje moderan objekat. Sve ostalo je prazno, kao i poslednji put kada smo bili.Moderan Vizitorski centar, zatvoren, sećam se pompeznog otvaranja!!! Čak, pločice na stepenicama i terasi u raspadanju!

Preko reke, nekadašnje Odmaralite služi kao istorijski spomenik.Propao. Prozori polomljeni, paučina! Vlasnik Savez boraca! Koji!? Dodju, kao i uvek četvrtog iili sedmog jula, donesu vence, održe govore, nešto pojedu i popiju, stave ključ u bravu. Sve okolo zaraslo u korov! Umesto da nekome dadu da uredi, gazduje! I naravno, pre i posle toga svadjaju se. Dva SUBNORa!!!

Na Vrelu je skoro sve zaraslo u korov. Put prema Dojkincu, šiblje ,koprive, trava do pojasa. Tu i tamo po neki prilaz vikendicam,a , uredjeniji. Kod većine ,,kuća za odmor,, neuredno, nepokošena trava! Kakva lepota , a zapušteno!

Na Vrelu smo ipak, videli nešto što vraća veru, daje nadu da se može, samo ako se hoće. Ribnjak na Vrelu. Sve uredno,kuća za odmor, travnjak, bazeni besprekorno uredjeni.

Lazar Jovanović, rodjen u Dojkincima, živi sa porodicom u Dobanovcima, odlučio je da kupi ovaj ribnjak od nekog Nišlije. Vratio se u rodni kraj i radi. Skroman, radan, jasan u priči. Ne zanosi se nekim velikim biznisom, hoće da sve uradi za svoju dušu. Da radi, ali i da uživa u srcu pelepe prirode.

Ovo je kratka priča o predelu koji je darivala priroda. Zbog čega i dalje nemamo pravi odnos prema bogatstvu Stare planine, ili, makar prema ovom delu! ? Da li je to nemar, način života ili nešto još gore od toga? Tek, opojni miris, žubor bistre reke, hiljadu zelenih nijansi, darovi su prirode. A mi, šta uradismo!? Ako ne znamo da je koristimo, ajde bar da je sačuvamo, da ne narušavamo više!